КАО БЕБА, ПРЕЖИВЕО ЗАХВАЉУЈУЋИ ДР МИЈУШКОВИЋУ, КОЈИ МУ ЈЕ ПРЕНЕО ИМУНИТЕТ НА ВАРИОЛУ „Он ми је други отац”, каже Бојовић

Како је тек угледао свет, био је невакцинисан и тиме погодан за ову болест. Данас, свој живот дугује доктору Мијушковићу, који му је дао сопствени имунитет.

Када је тих дана из Београда, са Војномедицинске академије, дошао у чачанску болницу, тада потпуковник др Пуниша Мијушковић покушавао је с колегама да нађе неки лек, да га спасу, међутим, ништа није било делотворно, те се доктор одлучио за трансфузију крви. 

„Пошто је цело тело било под осипом, нису могли да ми нађу вену, па је он то учинио директно из своје вене у моју пету. Одрадио је трансфузију крви и после, кажу, неколико дана већ се видела реакција. Оспе су почеле да отпадају и фактички то је било излечење”, казао је Зоран за агенцију РИНА. 

На тај начин је, објашњава, добио и докторов имунитет на вариолу. 

„Тако да ми, поред мојих биолошких родитеља, он дође као неки други отац”, напомиње Бојовић.

Хуманост доктора Мијушковића Зорана прати читав живот. Из његовог геста извукао је велику поуку.

„Схватио сам велику хуманост др Мијушковића, који ми је спасао живот, тако да сам и ја почео добровољно да дајем крв. Можда сам и ја неком спасао живот мојом крвљу, не знам сад, то је већ питање за даље. Схватио сам колико је живот вредан и колико треба помоћи некоме када су тешки моменти”, закључио је Зоран.

Зоранова мајка Биљана тих дана прошла је пакао, страхујући за живот свог детета, у епидемији опаког и потпуно страног предатора. 

„Зоран је лежао у кревецу, само видиш да је жив, нити помера ручице, нити ножице, не видиш да као дете од осам месеци скаче по кревецу. Након што му је дао крв, доктор ми је рекао увече: 'Млада, труди се, немој да заспиш, напајај га што више'. Имали смо ту сокове, цедили су нам природне, од поморанџе и воћа разног”, казала је Зоранова мајка. 

Пред зору је заспала, а кад се пробудила, Зоран се окренуо у кревецу. 

„Ја сам се уплашила, па зовнула доктора. Доктор дотрчи, каже 'добро је, сад је све у реду'”, присећа се она.

Највећа радост за Зорановог оца Петра било је сазнање да му се син опоравља.

 „Само је улетео један човек: 'Бојовићу, син вам је претеко, жив и здрав има да буде'. Ја сам се претурио кад сам то чуо”, рекао је Зоранов отац Петар.

Пре тачно педесет три године, од вариоле вере није оболео само осмомесечни Зоран Бојовић, већ и многи Чачани. Милка Ђурашић, 23-годишња медицинска сестра, као и многе њене колеге, борила се да спасе сваки људски живот. У знак захалности што је на послу оставила свој живот и најлепше године, Чачани су јој подигли споменик.