НЕКАД ИНДУСТРИЈСКИ ГИГАНТИ, ДАНАС РУШЕВИНЕ Судбина највећих фабрика бивше Југославије

Један од симбола те златне ере је свакако „Агрокомерц”, који су називали „привредним чудом”. Овај гигант је у свом саставу имао чак 59 фабрика и производио око 400 различитих производа, док је у његовим погонима радило више од 13.000 радника. Ипак, од старе славе остао је само назив, а пре десетак година дуг фирме износио је чак 125 милиона евра.

Својевремено, „Агрокомерц” је снабдевао тржиште читаве Југославије и извозио робу у чак 30 земаља, годишње остварујући приход од пола милијарде долара. Данас су од тих времена остале само успомене.

Ако бисте данашње младе питали шта је ТАС, мало ко би знао да се ради о некадашњој Творници аутомобила Сарајево. Фабрика је настала 1969. године кроз партнерство са „Фолксвагеном”, а прво возило које је ту састављено била је легендарна „буба”.

Седамдесетих година прошлог века ТАС доживљава процват – производио је популарни голф, из чијих хала је годишње излазило до 15.000 возила. Доласком голфа двојке, производња је достигла чак 25.000 аутомобила годишње, па и више.

У истом граду пословала је и чувена Фабрика мотора Сарајево (Фамос), која је пре рата запошљавала 12.000 радника у 12 фабрика широм БиХ. Годишња продаја фирме износила је 400 милиона долара, а само од продаје мотора и делова „Мерцедес-Бензу” оствариван је приход од 15 милиона долара годишње.

Међу некадашњим гигантима био је и „Шипад”, симбол успешне дрвопрерађивачке индустрије. Ова компанија, позната по квалитетном намештају, у најбољим данима запошљавала је чак 80.000 радника и имала организовану производњу чак и у Сједињеним Америчким Државама. Био је то бренд светског реномеа, али је, попут многих других великих фирми, на крају пропао.

Млади ће се сетити како је прошле године у Бањалуци коначно срушен „Инцелов” димњак, који је данима стајао накривљен. Али они старији памте да је тај димњак некада био симбол моћне бањалучке привреде.

Индустријски комплекс „Инцел” некада је био гигант хемијске индустрије, у чијем саставу су радиле фабрике попут „Целулозе”, „Вискозе”, „Електролизе” и других. Пре рата, „Инцел” је запошљавао око 6.500 радника и остваривао извоз вредан више од 100 милиона долара. Данас je већина хала напуштенa, а на њиховом месту су приватни универзитети, предузећа и складишта.

Бањалука се поносила и фирмом „Руди Чајавец”, основаном 1950. године. Ова компанија производила је електронику за војну индустрију, радио-пријемнике за аутомобиле, рачунарско-радарске системе, камере и медицинску електронику. У њеним халама, које су заузимале чак 84.000 квадрата, радило је 10.500 људи.

У фабрикама „Чајевеца” некада су се производили телевизори, микропроцесори и софистицирана медицинска опрема, док се данас на истом месту налазе бутици, кафићи и продавнице робе из Кине и Турске.

Посебно место на овој листи заузима сарајевски „Енергоинвест”, који је пре рата био проглашен петом најуспешнијом компанијом у источној Европи. Ова фирма је склапала уговоре широм света вредне стотине милиона долара, а само 1989. године остварила је профит од 580 милиона долара, док је у њеним погонима радило 54.700 радника.

Некадашњи привредни гигант био је и мостарски „Соко”, који је у Југославији запошљавао 6.000 људи и производио делове за авионе „Boeing” и „Airbus”. У његовим погонима настало је чак 16 типова авиона, али и хеликоптери и војна опрема.

Оваквих пропалих компанија у БиХ има на десетине. Уз њихов невероватан успон, подједнако су занимљиви и разлози њиховог пада.

Економиста Миленко Станић истиче да није само рат уништио ове фирме – главни проблем је био недостатак подршке државе.

– Велики системи могу опстати само уз снажну подршку државе и јасну државну политику. Некада су ове компаније пословале захваљујући добрим политичким односима са другим земљама, али када је то нестало, нестало је и тржиште – објашњава Станић за Независне.

Он додаје да су се фирме распале и због лошег управљања након приватизације.

- Сви су мислили да могу водити посао сами, без јасне стратегије. Производња се уситнила, а у инвестиције су ушли људи који нису имали довољно знања. Данас су нам пилане највеће достигнуће, али то није довољно да се озбиљно наступи на међународном тржишту.

Пропаст ових некада моћних предузећа оставила је дубок траг у привреди Босне и Херцеговине, али и у животима хиљада радника који су изгубили своје послове и сигурност. Од некадашњих гиганата остале су само празне хале, дугови и сећања на времена када су југословенске фирме биле познате и цењене широм света.