ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ НИКАДА НИЈЕ ВОДИО ОБРЕДЕ ВЕНЧАЊА И САХРАНА За то је имао јак разлог, ево шта су у његовим очима били
Наш велики патријарх Павле, који је водио Српску православну цркву од 1990. до своје смрти 2009. године, био је дубоко поштован и вољен, не само од верника, већ и од шире друштвене заједнице. Његова смерност, скромност и посвећеност вери били су изузетни у свету у којем су често доминирали богатство, моћ и површне представе о религији.
Патријарх Павле није био само духовни лидер, већ и симбол моралних вредности које је уносио у свакодневни живот људи. Његове речи биле су мудре, али још значајнија била су дела која је спроводио. Патријарх Павле је препознатљив по томе што није тражио пажњу за себе, већ је живио живот у скромности и служби верницима.
Међу многим необичностима у његовом животу била је и чињеница да није венчавао парове, нити учествовао у обредима сахрана, иако је то пракса коју обично врше високи црквени званичници. Овај његов став био је темељно везан за дубоко духовно уверење, које је Патријарх Павле усмерио на верност вери, скромност и понекад и на дистанцу од људских емоција и традиција. Да бисмо боље разумели зашто патријарх Павле није венчавао ни сахрањивао, потребно је да дубље уђемо у његову филозофију живота и духовно опредељење.
Ко је био Патријарх Павле?
Патријарх Павле рођен је као Гојко Стојчевић у 1914. години у Кућанцима у Хрватској. Иако је одрастао у обичној породици, од младих дана показивао је дубоку побожност и жељу да служи Цркви. Његово образовање и монашки живот започели су у манастиру, а током година провео је много времена у свету монаштва, учећи од старих учитеља и самоспознајући природу живота и вере. Његов монашки пут га је одвео на високе црквене положаје, али његова једноставност и љубав према верницима су остали непромењени.
Током своје службе као патријарх, Павле је био познат по томе што је избегавао луксуз и јавну пажњу. Волео је да се повуче из вањских обавеза, како би се посветио духовном животу и помагању народу, кроз молитве, савете и посете црквама и манастирима. Веома је поштовао традицију, али истовремено није био склон формализму и претјераној церемонијалности.
Венчање и сахрана као привилегија
Једна од најзанимљивијих одлука Патријарха Павла била је његова дистанца према обредима венчања и сахране. Иако је био највиши црквени званичник, познат је по томе што је одбијао да венчава парове или обавља сахране, чак и када су у питању били врло високи државни званичници. То укључује и ситуацију са српским премијерима, министрима, али и пријатељима и ближим познаницима.
Разлог за ову праксу лежи у његовој филозофији о светости тих чинова. Патријарх Павле је сматрао да венчање и сахрана нису само друштвене церемоније, већ дубоко духовни обреди који подразумевају посебну одговорност и привилегију. У његовим очима, овакви обреди требали су бити ресерведни за најузвишеније духовне заједнице, као што су краљевске и царске породице. Овај став био је утемељен у његовом уверењу да Црква треба да чува своју светост и да не смије бити разводњена популизмом и политичком коректношћу.
Исто је применио и његов претходник, патријарх Герман, који је, попут Павла, одбијао да венчава и сахрањује, сматрајући да би се такви обреди требали поштовати као ретки и посебно значајни тренуци. Сматрали су да би тиме сачували духовну вредност тих обреда и дали им одговарајућу тежину, без превише уплитања политичких и друштвених притисака.
Теолошко оправдање и лични избор
За Патријарха Павла, вера није била нешто што је требало бити приказивано или искоришћавано за личну или друштвену корист. То је био избор живота који је подразумевао дубоку оданост вери и њеном чистом значају. Венчање и сахрана су обреди који обележавају кључне тренутке у животу и смрти, а Патријарх Павле је сматрао да их треба обављати са максималном пажњом и посвећеношћу. Овај приступ могао је да се протумачи и као жеља за очувањем светости тих чинова, како би они задржали своје духовно значење и не постали само јавне церемоније.
Патријарх Павле је остао упамћен не само као вођа Цркве, већ и као морална и духовна фигура која је живела онако како је говорила. Његова одлука да не венчава и не сахрањује била је доследна његовој филозофији о светости Цркве и њених ритуала. Желео је да задржи њихову озбиљност, не допуштајући да постану део свакодневног политичког живота. Овај његов приступ, упркос томе што је изазивао збуњеност код многих, заправо је био одраз његове дубоке вере и посвећености Цркви.