СТВАРАЛАЧКИ ОПУС КОМПОЗИТОРКЕ АЛЕКСАНДРЕ ВРЕБАЛОВ КРОЗ РЕЧ, ЗВУК И СЛИКУ Апстрактна музика, али и реакција на друштвене тренутке

Више као непосредан разговор који је са Александром Вребалов водила музиколошкиња и редовна професорка Академије уметности у Новом Саду др Ира Проданов Крајишник, ово предавање је била прилика да се о музичком свету, који је створила Александра Вребалов, а броји око стотину дела, не само говори, већ се њему и препушта, кроз емитоване музичке аудио и видео инсерте. 

Међу неколико одабраних је био и снимак дела композиције „Пригрли ме суседе у ово невреме..“ (како је и названо ово предавање), у извођењу чувеног америчког „Кронос квартета“, са наступа у Новом Саду, до којег је дошло захваљујући Александри Вребалов, која са њима сарађује већ дуже време. Куриозитет овог наступа био је што су се у извођењу овог дела чуле гусле и тапан, сходно њеном, често присутном композиторском поступку да уведе редак инструмент, или звучни и видео снимак, често архивски. 

То је случај и са делом „Изван нуле (1914-1918)“ посвећеном стогодишњици Првог светског рата, који, уз емитовање филм

а аутора Била Морисона, иначе ове године номинованог за Оскара, како је поменуто, укључује и аудио снимке казивања дадаистичке песме, и извођење Бартокове музике.

- Ја, у ствари, себе сматрам композитором потпуно апстрактне музике, али има јако много музике, без обзира што има још више ове апстрактне, која је настала или као моја реакција на неке друштвене тренутке који су за све изазовни, и траже одређену врсту будности, која је другачија од саме те уметничке будности, у односу на лепоту или на форму, или на неки унутрашњи доживљај, нечег што другима није битно, што се исто често дешава. Али, везано за ова дела која су укорењена у друштвене процесе, поготово ако припадају времену које је пре нашег, мој начин да се интуитивно повежем с тим периодом није преко историјских чињеница, него је управо преко уметности и људи који су тада стварали - објашњава Александра Вребалов. 

Управо због тога, у композицији „Изван нуле“ постоји звучни сегмент у којем Рихард Хилсенбек, швајцарски дадаиста, 1916, за време рата, рецитује своју песму „Корус санктус“, као и други у којем се чује тадашњи говор америчког бившег амбасадора Џерарда Вотсона у Немачкој, упућен Немцима у Америци. Како истиче Александра Вребалов, песма дадаисте има много више смисла, него говор бившег амбасадора. 

Чује се и Бартоково дело, снимљено такође 1916. У том истраживању детаља, проналазака ових снимака, како каже Александра Вребалов, науче се и чињенице које до тог тренутка нисте знали.

- Та истраживања су за мене на првом месту извор велике инспирације, и увек нађем и путоказ за нешто што се дешава нама, зато што та снага музике да премости, да нас преведе у неку другу, бољу реалност, стварно је невероватна – наводи Александра Вребалов.

Шта критика мисли о овом делу, подсетила је Ира Проданов (“ Изузетно... застрашујуће... снажно...запањујуће.... потресно... хипнотишуће... фасцинантно... очаравајуће“) додајући да су управо те емоције, које је ауторка хтела да алармира и код себе, имале и на публику врло сличан ефекат.

- Шта за мене значи бити композитор? Мислим да свако од нас има неку своју дефиницију шта је то – указује Александра Вребалов. – За мене је то на првом месту свест о невероватној снази музике, што сам већ поменула. Свест да музика може да исцели, да нам промени расположење, да нас пребаци из једног времена у друго, да нас помири са неким. Дакле, постоји свест о тој невероватној снази музике, и онда рад на томе да се управо ти квалитети остваре кроз дело.