STVARALAČKI OPUS KOMPOZITORKE ALEKSANDRE VREBALOV KROZ REČ, ZVUK I SLIKU Apstraktna muzika, ali i reakcija na društvene trenutke

Više kao neposredan razgovor koji je sa Aleksandrom Vrebalov vodila muzikološkinja i redovna profesorka Akademije umetnosti u Novom Sadu dr Ira Prodanov Krajišnik, ovo predavanje je bila prilika da se o muzičkom svetu, koji je stvorila Aleksandra Vrebalov, a broji oko stotinu dela, ne samo govori, već se njemu i prepušta, kroz emitovane muzičke audio i video inserte. 

Među nekoliko odabranih je bio i snimak dela kompozicije „Prigrli me susede u ovo nevreme..“ (kako je i nazvano ovo predavanje), u izvođenju čuvenog američkog „Kronos kvarteta“, sa nastupa u Novom Sadu, do kojeg je došlo zahvaljujući Aleksandri Vrebalov, koja sa njima sarađuje već duže vreme. Kuriozitet ovog nastupa bio je što su se u izvođenju ovog dela čule gusle i tapan, shodno njenom, često prisutnom kompozitorskom postupku da uvede redak instrument, ili zvučni i video snimak, često arhivski. 

To je slučaj i sa delom „Izvan nule (1914-1918)“ posvećenom stogodišnjici Prvog svetskog rata, koji, uz emitovanje film

a autora Bila Morisona, inače ove godine nominovanog za Oskara, kako je pomenuto, uključuje i audio snimke kazivanja dadaističke pesme, i izvođenje Bartokove muzike.

- Ja, u stvari, sebe smatram kompozitorom potpuno apstraktne muzike, ali ima jako mnogo muzike, bez obzira što ima još više ove apstraktne, koja je nastala ili kao moja reakcija na neke društvene trenutke koji su za sve izazovni, i traže određenu vrstu budnosti, koja je drugačija od same te umetničke budnosti, u odnosu na lepotu ili na formu, ili na neki unutrašnji doživljaj, nečeg što drugima nije bitno, što se isto često dešava. Ali, vezano za ova dela koja su ukorenjena u društvene procese, pogotovo ako pripadaju vremenu koje je pre našeg, moj način da se intuitivno povežem s tim periodom nije preko istorijskih činjenica, nego je upravo preko umetnosti i ljudi koji su tada stvarali - objašnjava Aleksandra Vrebalov. 

Upravo zbog toga, u kompoziciji „Izvan nule“ postoji zvučni segment u kojem Rihard Hilsenbek, švajcarski dadaista, 1916, za vreme rata, recituje svoju pesmu „Korus sanktus“, kao i drugi u kojem se čuje tadašnji govor američkog bivšeg ambasadora Džerarda Votsona u Nemačkoj, upućen Nemcima u Americi. Kako ističe Aleksandra Vrebalov, pesma dadaiste ima mnogo više smisla, nego govor bivšeg ambasadora. 

Čuje se i Bartokovo delo, snimljeno takođe 1916. U tom istraživanju detalja, pronalazaka ovih snimaka, kako kaže Aleksandra Vrebalov, nauče se i činjenice koje do tog trenutka niste znali.

- Ta istraživanja su za mene na prvom mestu izvor velike inspiracije, i uvek nađem i putokaz za nešto što se dešava nama, zato što ta snaga muzike da premosti, da nas prevede u neku drugu, bolju realnost, stvarno je neverovatna – navodi Aleksandra Vrebalov.

Šta kritika misli o ovom delu, podsetila je Ira Prodanov (“ Izuzetno... zastrašujuće... snažno...zapanjujuće.... potresno... hipnotišuće... fascinantno... očaravajuće“) dodajući da su upravo te emocije, koje je autorka htela da alarmira i kod sebe, imale i na publiku vrlo sličan efekat.

- Šta za mene znači biti kompozitor? Mislim da svako od nas ima neku svoju definiciju šta je to – ukazuje Aleksandra Vrebalov. – Za mene je to na prvom mestu svest o neverovatnoj snazi muzike, što sam već pomenula. Svest da muzika može da isceli, da nam promeni raspoloženje, da nas prebaci iz jednog vremena u drugo, da nas pomiri sa nekim. Dakle, postoji svest o toj neverovatnoj snazi muzike, i onda rad na tome da se upravo ti kvaliteti ostvare kroz delo.