(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: Новосађанин, прослављени одбојкаш Васа Мијић: „Сиднеј ми је дефинитивно променио живот“ (ФОТО)

Али, нека о свему прича сам Васа, сјајни спортиста и човек, Новосађанин и отац двојице синова, Радована и Бошка.

-Рођен сам у Новом Саду, 1973. године, иако су моји родитељи из Мошорина, па се и ја осећам као да сам свет угледао у том селу – почео је Мијић. – Отац је школу завршио у Новом Саду, запослио се и одмах оженио, па је и моју мајку довео у Нови Сад. Када сам дошао на свет, моји су били подстанари на Клиси, али смо мењали адресе, па смо живели и у Карађорђевој и Железничкој улици, па сам у школовање почео у ОШ „Бранко Радичевић“. Међутим, већ у другом разреду, преселили смо се у Блок, и ту сам стекао основно образовање у ОШ „Доситеј Обрадовић“, па себе сматрам Детелинарцем, иако сам прошао доста тога већ у најранијем узрасту. 

Део града у којем је провео дане детињства, познат је у Српској Атини као прави, фудбалски крај.

-Ма, играли смо фудбал, што се каже, „од јутра, до сутра“. Јако рано сам проходао и моја прва играчка била је фудбалска лопта, а, по сведочењу маме и тате, шутирао сам левом ногом. Када бих хтео да то учиним десном, морао сам да се ухватим за нешто, да не бих пао. Углавном, читавог живота је та љубав остала део мене, све до пре неколико година, када сам повредио Ахилову тетиву. Где год је било простора, без обзира на то да ли је била врућина, зима, киша, снег или ветар, од јутра до мрака био сам на фудбалском терену... У петом разреду, међутим, појавила се у мом животу одбојка, уз наставника Стевана Моцка, који је водио једну од три тадашње секције у граду, јер тада није било приватних клубова као данас. Војводина није имала млађе категорије, па смо се окупљали касније, на кадетским и јуниорским првенствима, да играмо за њу. 

Одбојка је „купила“ Мијића, како сам наглашава, за читав живот.

-Када је генерација с којом сам тренирао на Детелинари завршила основну школу, наставник Моцко је прешао на Ново насеље, па више нисам имао с ким да радим. Био сам тврдоглав и нисам одсутајао. Преко пруге, док још није било данашњих булевара, бициклом сам одлазио на тренинге. Када је дошла зима, а тада је она била права и велика, тај део изгледао ми је као да идем у неки други град, па су ми родитељи забранили да идем на тренинге, да се не бих разболео. И, решио сам да се окренем фудбалу. Пре сам тренирао у „канаринцима“, али су ми лекари, пре свих др Борко Вукосав, нашли шум на срцу и рекли мом оцу да би било добро да се оканем тог спорта. Ипак, у седмом разреду, отишао сам код мог стрица Милоша Штрбоје, који је водио младе фудбалере Кабела и одрадио сам зимске припреме. Сећам се, трчали смо у Лиманском парку, па пили врућ чај у свлачионици, а ја, фин дечко који је тренирао у топлој сали, решио сам да се, ипак, вратим одбојци.

Пролазиле су године и Васа је, уз пуно догађања у каријери, стигао и до репрезентације наше земље.

-Већ са 16-17 година почео сам да тренирам с првим тимом Војводине, у којем су, између осталих, били Лагумџија, Дабић, Ковач, Вања Грбић, Козић, Вермезовић, Салатић, Кошутић, Рељић и остали већ проверени играчи. Већ 1990. потписао је мој отац уговор с клубом, јер сам још био малолетан и ушао сам међу 14 првотимаца. Гајић је био селектор млађих селекција, а ја сам играо на Првомајском турниру у Београду, па на Олимпијади у Фочи и био међу најбољима, па ме је позвао у јуниорску селекцију. За сениоре сам дебитовао 1999. године, али до тада Гаја, који је преузео наше најбоље сениоре, није баш имао поверење у новоустановљену позицију либера. Уверио се да је, ипак, либеро место које су сви усвојили, а за мене су људи причали да сам рођен да играм баш то. И сам сам говорио да ме је Бог погледао с увођењем те позиције и не једном сам изјавио да ми је тада „упала кашика у мед“. 

Васа је тада играо у Будви, после и у Подгорици и успео је да се, после периода паузе за време служења војног рока, потпуно врати у репрезентативну форму. Био је и у Футогу, да би се на крају вратио у његову Војводину.

-Борио сам се за себе, да играм, нисам имао никакве везе, већ сам ћутао и радио. Међутим, тада је почело јако да ме мучи раме и сигурно бих престао да играм, да се није појавила позиција либера. Повреда је постала хронична, толико да сам скоро постао инвалид. Љубав према спорту помогла ми је да не одустанем, па сам позван за ЕП у Бечу, где смо касније освојили бронзу. Притисак одбјкашке јавности био је велики и нашао сам се у тиму. Сећам се да смо, 1996, мој кум, кошаркаш Сава Рајковић, још пар другара и ја, пратили на ТВ-у ОИ из Атланте и навијали и за одбојкаше и за све остале наше спортисте, а четири године касније успео сам, у Сиднеју, да освојим злато, Јесам маштао да одем на Игре, али нисам веровао у то да ће се све тако брзо заиста и догодити.

Анегдота с фудбала

У војсци је Васа Мијић био 1992. и читавих годину дана није тренирао, нити је пипнуо одбојкашку лопту.

-Имали смо у касарни отворен терен, на којем смо свакодневно упражњавали фудбал, а ја сам га тада играо „к'о блесав“ – казао је наш саговорник - Мој тадашњи потпоручник Дејановић, играо је такође добро и правио је, током зиме, екипу за турнир у малом фудбалу, који је био на гласу, јер су на њему учествов

али многи прволигашки играчи. Углавном, људи из Динама из Панчева приметили су ме и једног мог другара су питали у ком клубу играм и да ли бих хтео с њима да тренирам. Он је одговорио да играм у Војводини, на шта су они приметили да би морали да ме знају, да је заиста тако. Мој другар је на то додао: „Заиста игра у Војводини, али одбојку“.

У далекој Аустралији, Васа Мијић је остварио снове.

-Припреме које смо имали за Сиднеј, никада нису биле јаче. Пре тога, били смо четврти у Светској лиги, пошто смо изгубили од Бразила сусрет за бронзу. У Италији смо после учествовали на предолимпијском турниру, ја сам био изузетно мотивисан и проглашен сам за најбољег играча тог такмичења, иако сам био либеро. После тога смо отишли у Сиднеј, који је био посебна прича. Тамо смо наставили са жестоким радом и било је тако у наредних месец дана. Живот нам се свео на релацију аутобус-сала-теретана-хотел, па смо само једном успели да прошетамо улицама тог града. 

Ипак, наша репрезентација на старту је доживела два пораза.

-На Олимпијади је, по правилу, најважнија четвртфинална утакмица, која одређује све, када су најбољи тимови у питању. Турнир је трајао две недеље, а ми смо између сусрета стално тренирали и радили видео анализе. Изгубили смо на старту од Руса с 3:1, а онда и од Италије с 3:2, али смо знали да ћемо ићи даље, мада наша јавност није била задовољна. Почеле су критике, али смо после добили све ривале – Аргентину, САД и Јужну Кореју и стигли до нокаут-фазе. У четвртфиналу смо играли с Холандијом, која је имала феноменалну генерацију, додуше на заласку, али је бранила олимпијско злато. У њој су тада били великани попут браће Ван дер Гор, Бланжеа и осталих, али смо ми важили за  фаворите. Бог нас је погледао, губили смо у петом сету, који смо преокренули и стекли додатно, огромно самопоуздање. 

После уласка међу четири најбоље екипе, расположење у нашем тиму било је сјајно.

-Осећали смо да нико више не може да нас победи, па ни Италијани, у полуфиналу, који су до тада све освојили, осим злата на ОИ. Иако смо губили у првом сету, играли смо и осећали се као да водимо, а ја сам, код њиховог вођства од 23:21, по дијагонали два пута ухватио Папијеве лоште, па се и данас, када се негде сретнемо, сетимо тога. Исто се дсеило и у другом сету, а у трећем смо их једноставно поцепали и ушли у финале. Тамо су нас поново чекали Руси...

Славила је Југославија с глатких 3:0, а у сећању је свима остао онај легендарни поен који је нашем тиму донео Вања Грбић.

-Неко из вођства наше олимпијске делегације „предвидео“ је да нећемо да догурамо до финала и извадио нам је авионске карте за увече, на дан финала. Сам сусрет играо се у рано поподне, па смо морали да, дан раније, силну опрему коју смо имали, бусом отпремимо на аеродром, а уз себе смо оставили само опрему за финале и личне ствари. После доделе златних медаља, на фрку смо некако стигли на авион, а да је утакмица играна у пет сетова, тешко да бисмо у томе успели. После тог великог успеха, морам да признам, живот ми се тотално променио, јер сви су ме препознавали, иако не волим тај публицитет. Али, имао сам прилику да се, у годинама које су после наилазиле, уверим колики стрес је то доносило обичним људима, радости и тугу, а ми тада нисмо били свесни шта смо урадили. Нисмо били еуфорични, прославили смо ту ноћ у авиону и ту се прича завршила – сумирао је Васа Мијић, олимпијски првак и најбољи либеро света, добитник практично свих друштвених награда и уживалац националног призања и данас, са Андријом Герићем, сувласник СК Волеј, који ради с младим одбојкашицама и одбојкашима.
Александар Предојевић