ОД ТИТА ДО КУКАСТОГ КРСТА Шта све можете пронаћи на новосадском бувљаку
Мада су петак и субота ударни дани за цуњање, меркање, цењкање, базање не би ли се пронашли скривени драгуљи у нечем што је за недовољно изоштрено око тек обично смеће, недеља на Најлон пијаци резервисана је за свет који цени ганц ново а повољно.
Међутим, да се пребира по кутијама могло се и јуче, а фрикова међу артиклима, па и чудних спојева, који дају посебну драж надалеко познатом новосадском бувљаку, није мањкало, у шта се уверила екипа „Дневника”.
На брисаном простору међ најлонима и ћебићима препуним дрангулија, донетих богзна одакле, тискали су се: старе писаће машине, грамофони, изношена обућа, алат, месингани свећњаци, распарени тањири и шоље... А као што овим стварчицама различите националне и културолошке припадности није сметало да буду ту ђутуре, тако се није бунио ни друг Тито поносито гледајући са беџа како без срама стоје раме уз раме Давидова звезда и кукасти крст, чекајући колекционаре да их удоме.
Куповина на Најлону углавном није циљана, потврђује суграђанка Мирјана, која пазари оно на шта налети а свиди јој се, што је јуче била живописна стварчица – за једне кухињска даска, за друге слика, лако ће јој се наћи намена. Најбољим уловом, додаје саговорница, сматра скоро нове столице, „лепе као Икеине”, које је за 4.000 динара купила пре годину дана. Права багатела!
На гомили књига за 100 динара по комаду, госпођи Ани, која преферира енциклопедије и штиво из историје, али и аутентичне уметничке слике, пажњу је привукао пожутели наслов „Иза кулиса”, „позајмљен” из неке зрењанинске библиотеке, и умало да га купи, као што је то учинила са старинском пеглом на жар. Како додаје, недеља јој је породични дан за Најлон пијацу јер су тада слободни, а неретко поведу и унучиће. Њена ћерка Татјана сећа се да су долазили и кад је била дете, привучени разноликошћу како ствари, тако и људи.
– Изађеш из куће, насмејеш се мало, ресетујеш – открива Татјана терапеутску моћ оваквог вида куповине, као и то да је током једне такве посете њено срце освојило штене јапанског аките, које овог 8. марта пуни две године.
Специјална мекика
Ни ледени ветар који је немилосрдно шибао није спречио младића Алексу да се држи свог ритуала, а то је фруштуковање мекике, и то не било какве, већ подигнуте на виши ниво димљеним сиром.
– На Најлон пијацу, где су некад продавали и моји родитељи, долазим од малих ногу и, да, купујем мекике на истом месту – каже овај 20-годишњак, напомињући да то задовољство кошта 350 динара и да је права увертира за планирану набавку пиџаме и папуча, у чему му је друштво правио друг Жолт.
Како би се зарадио неки динар, буде ту спуштања цене, баронисања с ударом на осећај кривице: „Дај бар хиљаду и по, цео дан стојим на овој хладноћи”, али и правих атракција, какву нам је приредио извесни Пеле Десетка, балансирајући с ножекањом на носу. Додуше, улога овог некадашњег фудбалера и боксера, а сада музичара, није била да нешто прода, већ да на оригиналан начин привуче муштерије своме другу.
