СРПСКИ ТРАГОВИ У ПАНАМСКОМ КАНАЛУ Мање познати детаљи из историје једног од најзначајнијих светских пројеката

И то из Баната. Ови врло значајни подаци, не само за научнике из наше земље и Панаме, већ и за међународе стручњаке, откривени су захваљујући Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић”. Међу стотинама страница материјала издвајају се писма непознатог аутора, потписаног иницијалима В. М, српског радника који је отишао у Панаму, у години када је почела изградња канала, односно 1881, пронађених у листу „Отаџбина” у Легату породице Леко које су Вера и Даница Леко завештале „Адлигату” пре деценију. Како су објаснили, у тим писмима пронађени су докази да су Срби учествовали не само у изградњи канала, већ у постављању његових темеља. Такође на десетине хиљада душа, безимених радника од којих су многи оставили животе на изградњи једног од најзначајнијих пројеката у историји добили су обрис, док је историчарима и научницима пружено обиље непознатих историјских и етнографских чињеница које су од прворазредног значаја. 

Остало је забележено да су највреднији и најиздржљивији радници стигли из Европе. Претпостављало се да је међу десетинама хиљада њих било и Срба. Међутим, како су већином били из Аустроугарске, у званичним статистикама су невидљиви, јер су били подведени под раднике монархије. У доба када је већина била неписмена, банатски Србин, за ког се из различитих сегмената текста претпоставља да је имао породицу у Паризу, успео је живописно да опише дане у радним камповима, нападе змија и инсеката, дружење са домороцима, путовање пругом и цену возне карте, изглед градова кроз које је пролазио и у којима је живео и тиме дао изузетно значајне податке једног времена. Жалио се на непознате животиње, нападе змија и инсеката, превоз, али и климу. Чак је описао и покушај дружења са домородачким женама, али како је запазио оне нису волеле беле људе 

Истраживање о везама Србије и Срба са Панамским каналом у периоду од сто година - од 1881. до 1981. године у богатом фонду Адлигатовог Музеја књиге и путовања и Музеја српске књижевности, као и у фонду периодике Универзитетске библиотеке спроведено је под патронатом професора Александра Јеркова, председник Удружења „Адлигат” Виктор Лазић и његов колега Адам Софронијевић. Пронађена грађа је дигитализована и ускоро ће бити уручена на свечаној примопредаји  Народној библиотеци Панаме у Панама Ситију.

Изградња Панамског канала, дугог 82 километра који се простире кроз Панамски земљоуз, повезујући Атлантски и Тихи океан, био је један од највећих и најтежих инжињерских пројеката икад подузетих. Имао је огроман утицај на бродарство између два океана, замењујући дуг и опасан пут кроз Дрејков пролаз и рт Хорн на најјужнијем врху Јужне Америке. Колики је значај канала најбоље илуструје податак да брод који плови из Њујорка за Сан Франциско кроз канал путује 9.500 километара, док је пре изградње тај пут био дуг 22.500 километара. Иако концепт изградње канала близу Панаме сеже уназад до почетка 16. века, први покушаји изградње били су 1880. године. Након што је подухват Француза пропао и након што је умрло 22.000 радника, пројект изградње су покушале и успешно завршиле Сједињене Америчке Државе у Панами почетком 1900-их, а канал је отворен 1914. године. Градња канала је била прожета проблемима, укључујући болести, посебно маларије и жуте грознице и одронима земље. Процењује се да је укупно 27.500 радника умрло у француским и америчким покушајима изградње. 

Од отварања, Панамски канал је кључна повезница за међународни бродски превоз. Сваке године више од 14.000 бродова прође њиме, превозећи више од 205 милиона тона терета. Канал може да прихвати бродове од малих приватних јахти па све до великих теретних бродова. Максимална величина бродова која може пловити каналом позната је под називом „панамакс” а све већи број модерних бродова прелази та ограничења, те су познати као „пост-панамакс”. Уобичајени пролазак кроз канал теретног брода траје око девет сати.