МЛАДА СОМБОРКА ЈОВАНА МИХАЉЧИЋ КЕРАМИКОМ СПАЈА ПРЕИСТОРИЈУ И 21. ВЕК Кад Инстаграм заврти грнчарски точак
СОМБОР: Археолози варошког музеја, ходећи испред тешких грађевинских машина, које крче трасу полуаутопута у настајању, откривају десетине некропола препуних керамичких артефаката из праисторијског каменог, бронзаног и гвозденог доба, па римског, келтског... и других периода.
У породичној кући својих родитеља, на ободу Сомбора, млада компјутерска програмерка Јована Михаљчић након ажурурања свог инстаграм налога jovanamihaljcic.ceramics преже платнену прегачу, влажи руке и седа за грнчарски точак. Пред њеним очима ротира се безоблична грудва високо квалитетне глине из које ће након неког времена „изронити“ послужавник, тањир, шоља или...
Донедавно, као стипендисти београдског Рачунарског факултета РАФ, Јованин свет је већином био саздан од писања кодова, плавичасте светлости компјутерског екрана, а данас јој то знање помаже да пласира своје прелепе уникатне керамичке рукотворине најстаријег производног заната и у виртуелном свету данашњице. Откуд програмерка за грнчарским точком ?
- Имала сам као гимназијалка идеју да студирам графички дизајн, али ме је стипендија РАФ ипак определила за програмирање. На страну што је исплатив, леп је посао програмирање, зна да буде и креативан, али мени је требало нешто где могу да упослим и мозак и тело, па ако хоћете и душу – прича нам ова скромна девојка. – Кад мало боље размислим, увек сам се трудила да се опробам у нечем новом, па ми грнчарски точак помаже да се носим са хиперактивношћу, АДХД-ом – смеје се на свој рачун Јована, образлажући то чињеницом да је током производње грнчарије на точку неопходна потпуна фокусираност, јединство ума и тела, јер само један погрешан потез и готово завршен тањир, шоља или ваза поново се претвара у безобличну масу глине.
- Од прве програмерске плате отишла сам на курс грнчарије, после на други, трећи...недуго потом купила сам и свој точак и дуго ми је то био само један успутни хоби. Радила сам и даље у свету дигиталних технологија, напредовала у тој струци, не могу да се пожалим, али некако нисам се осећала потпуна. Села сам и размислила: немам породичних обавеза, не притиска ме никакав стамбени или други кредит, могу себи да приуштим пословну паузу од најмање годину дана да се опробам у керамици. И тако... то још траје – вели Јована.
Напустивши сигурност сталног посла и редовне, више него пристојне плате, Јована се запутила брзацима креативности и маште, али и неизвесности самосталног пословања.
- Искрено, мало сам романтизовала предузетништво у коме сам сада, јер се испоставило да у саму производњу улажем тек 40 одсто свог времена, док остатак мора бити посвећен набавци репроматеријала, интернет адвертајзу, пласману , дистрибуцији производа, књиговодству и осталим тајнама предузетништва. Ипак задовољна сам, испуњена. Испоставило се да бих погрешила да нисам кренула на овај креативни пут и заувек бих се кајала – не недостаје оптимизма и толико тражене и нађене истрајности нашој (и даље) хиперактивној саговорници, коју једва нахватасмо између јутарњег тренинга у теретани, „штребања“ у научној читаоници сомборске библиотеке и „вртења точка“ у њеној грнчарској радионици у којој свакодневно експериментише и са новим врстама глине, глазура, боја и испробава границе своје маште и креативности.
Милић Миљеновић