ШУМАДИНАЦ ИМА РЕЦЕПТ ЗА СТАРОСТ Деда Златко из села код Тополе у осмој деценији плете чувене котобање, ради и тешке послове у пољу

Зимске дане проводи у својој радионици, плетући котобање – традиционалне плетене корпе које се некада користиле у домаћинствима широм Србије. Када стигне пролеће, окреће се раду у пољу, али истиче да никада не остаје беспослен.

Плетење котобања научио је сам, јер у његовом крају више није било оних који су могли да му пренесу знање.

- Одувек ме је занимало како се праве, али нисам имао од кога да научим. Купио сам један котобањ, раставио га да видим технику плетења и тако, корак по корак, савладао занат. Прва корпа није личила ни на шта, али свака следећа била је боља. Тек десета је изгледала како треба - присећа се Златко својих почетака за агенцију РИНА.

За израду котобања користи врбово прушће, које је савитљиво и издржљиво, али га је све теже пронаћи.

- Прво морам да припремим прушће, које налазим где год могу. Некад ми га донесу и људи из села. Нажалост, врба више није толико распрострањена, па је квалитетног материјала све мање- каже он.

Један котобањ захтева 24 или 32 прута, зависно од величине. Сам поступак плетења није тежак, али је захтеван и захтева стрпљење и вештину.

- У основи је класично оплетање – прутићи се провлаче и фиксирају наизменично. Ко се заинтересује, брзо научи. Обично исплетем једну велику корпу дневно, а ако су мање, могу и две - додаје Златко.

Иако су некада биле у широкој употреби, данас их све ређе виђамо. Ипак, они који их купе знају да имају дуг век трајања.

- Ако се чувају од кише, котобањи могу трајати и до 100 година. Користе се за складиштење кукуруза, силаже, дрва, а недавно је једна жена купила котобањ да се њено унуче игра у њему - прича Златко са осмехом.

Цена ових ручно плетених корпи креће се од 600 до 1.500 динара, у зависности од величине.

Осим плетења корпи, Златко израђује и макете старих сељачких кола, као и дрвене декорације за славе. Иако му ништа није тешко, жали што млађе генерације не показују интересовање за овај занат.

- Волео бих да неко научи и настави овај посао када мене не буде, али данашња омладина није заинтересована. Сви гледају у телефоне, нико неће да ради. Ја сам одрастао у времену када је дисциплина била већа, када су се обавезе знале. Данас сви желе да зараде брзо, без труда - каже он.

Ипак, Златко не одустаје. Како каже, селу не недостаје посла, само треба бити вредан и поштовати оно што се ради.

- Свуда су паре око нас, само треба да се пронађе посао и да се ради. На селу може лепо да се заради, али треба имати вољу и трудити се -  закључује овај вредни старина из Овсишта.

РИНА