РЕЗОН: Тоталитаризам лажног либерализма

Постоје два проблема с блокадама и генералним штрајком. Предрасуда ауторитета. И предрасуда превелике журбе. Још давно су у Америци измислили да је неку идеју најлакше пласирати преко неке особе која има одређени ауторитет у јавности. Писци, глумци, универзитетски професори, спортисти. Све је то већ виђено. С једном разликом. У Америци се сви боре за Америку. Код Срба је то дискутабилно питање. Србија није свима иста једначина. 

То с простестима на факултетима није ништа ново. Ни невиђено. Један део професора је одувек и увек био уз власт. У свим добима. У свим режимима. У свим државама. Други део професора жели да буде уз власт, кад се власт промени. Тако је било. Тако ће бити. Професори који подржавају блокаде факултета, желе да њихова политичка опција дође на власт. И то не да би организовали бољу наставу, него да би узимали више пара. Преко пројеката. И на сваки начин. Да би постали чланови управних и надзорних одбора. Да би постали министри. Или саветници. У политици је све ствар новца. И моћи. 

Ту се разоткрива предрасуда журбе. Пошто се данашње блокаде одвијају по сличном моделу као деведесетих, поставља се питање јесу ли студенти, којима су обећали да ће лако завршити студије ако победи опција улице, свесни да нису сви професори за блокаде. Да многи професори нису ни за власт, ни за опозицију. Да истински воле свој позив. И да не подржавају блокаду факултета зато што их не занима ни власт ни опозиција, већ њихов лични и професионални дигнитет и углед научног позива ком су се посветили. И да се код њих испити не полажу преко активистичких заслуга, него на основу знања. 

Генерални штрајк је лицемено преокретање мерила вредности. Од просветитељства се боримо да се отворе школе. Да деца иду на наставу. И сад се 340 година касније боримо да нема наставе. Уз то се пласира проблематичан контекст у ком се тврди да су ђаци који бојкотују наставу показали велико знање о људским слободама. Ту је реч о огромном незанању њихових наставника, професора и родитеља, које се показало кроз погрешно размишљање да школа као инститција треба да буде инструмент политике? У основи школа јесте инструмент друштва. Кроз школу се деци намеће шта треба да знају, а шта не. Шта је прихватљиво и пожељно знање, а шта су недопуштене лекције и књиге. Кроз школу се деца дисциплинују да поштују ауторитете. Да треба да раде кад одрасту. Да слушају и поштују старије. Кроз образовање се деца усмеравају да се не питају превише због чега постоји свет и која је њихова улога у њему. Зато је образовање обавезно. Истовремено, без обавезног образовања друштво би експлодирало пред разорним нагонима неконтролисане масе. 

Деца су образована онолико колико просветни радници одлуче да јесу. Чему их уче? Којим вредностима? Коју музику им препоручују? Коју лектиру? Које писце? Које филмове? Које редитеље? Које композиторе? Шта су их научили? Да обожавају Десингерицу? Расту? Пре, или после затвора? Да не знају таблицу множења. Да не знају да читају како треба. Да не иду у библиотеку, али да сви имају профиле на Инстаграму и Мети. Да рођендане не славе код куће, него у хипстерским играоницама. Да презиру кување. Да обожавају брзу храну. Да знање није вредност. 

Добробит деце је кључни задатак  родитеља и просветних радника. Кад се наставници отворено залажу  за интерес било које политичке опције,  директно раде против добробити деце. Шта ћемо им дати уместо образовања? Таблоидни језик улице?

Ко год редовно иде у оперу поуздано може рећи да тамо ретко виђа студенте и професора који блокирају факултете. Још ређе ђаке и наставнике који блокирају школе. Кo год редовно иде на концерте класичне музике, не виђа тамо много оних који блокирају новосадске улице. 

Да би човек гледао даље од личних интереса, мора за то бити оспособљен образовањем и кућним васпитањем. Ометањем наставе,  дифамацијом наставника и родитеља који желе да им деца иду у школу, идеје либерализма доводене су до бесмисла. Сматрају се либералима, а забрањују слободе другима. Не дозвољавају да било ко мисли другачије. Нити да је било које друго мишљење разумно и исправно. 

Поштовање туђих слобода је основа либерализма. Према Кожеву, имати права значи имати права у односу на друге, не на самог себе. То конкретно значи да човек може чинити шта год пожели, ако тиме не угрожава права другог. Моја ћерка жели да иде у школу. Али не може. Школа је у потпуној блокади. Тиме се омета њено право да се образује. Рећи ћете да се борите да и мом детету буде боље. На основу којих научних или ненаучних премиса закључујете да тачније од мене и моје супруге знате шта је најбоље за живот нашег детета?

Добробит деце је кључни задатак родитеља и просветних радника. Кад се наставници отворено залажу за интерес било које политичке опције, директно раде против добробити деце. Шта ћемо им дати уместо образовања? Таблоидни језик улице? Политичке слогане и пароле? Обмане? Опсене? Борбу за личне интересе? Нетрпељивост? Мржњу? 

Подела деце на ону која су за револуцију, и децу која то нису, није либерална вредност? Ако мисле да блокадом наставе следе најузвишеније идеје либерализма варају се. Нема тога код Лока, Мила, Русоа, Волтера, Берлина. Али у томе су издашни Маркс, Лењин, Енгелс, Прудон, Моша Пијаде, Ги Дебор, Жил Волман, Сорош, Палмер, Отпор. Али, обуставе наставе није било чак ни код бољшевика. Они су и у рату, у збеговима држали наставу.

Милорад Бојовић, аутор је стручњак за односе с јавношћу