REZON: Totalitarizam lažnog liberalizma

Postoje dva problema s blokadama i generalnim štrajkom. Predrasuda autoriteta. I predrasuda prevelike žurbe. Još davno su u Americi izmislili da je neku ideju najlakše plasirati preko neke osobe koja ima određeni autoritet u javnosti. Pisci, glumci, univerzitetski profesori, sportisti. Sve je to već viđeno. S jednom razlikom. U Americi se svi bore za Ameriku. Kod Srba je to diskutabilno pitanje. Srbija nije svima ista jednačina. 

To s prostestima na fakultetima nije ništa novo. Ni neviđeno. Jedan deo profesora je oduvek i uvek bio uz vlast. U svim dobima. U svim režimima. U svim državama. Drugi deo profesora želi da bude uz vlast, kad se vlast promeni. Tako je bilo. Tako će biti. Profesori koji podržavaju blokade fakulteta, žele da njihova politička opcija dođe na vlast. I to ne da bi organizovali bolju nastavu, nego da bi uzimali više para. Preko projekata. I na svaki način. Da bi postali članovi upravnih i nadzornih odbora. Da bi postali ministri. Ili savetnici. U politici je sve stvar novca. I moći. 

Tu se razotkriva predrasuda žurbe. Pošto se današnje blokade odvijaju po sličnom modelu kao devedesetih, postavlja se pitanje jesu li studenti, kojima su obećali da će lako završiti studije ako pobedi opcija ulice, svesni da nisu svi profesori za blokade. Da mnogi profesori nisu ni za vlast, ni za opoziciju. Da istinski vole svoj poziv. I da ne podržavaju blokadu fakulteta zato što ih ne zanima ni vlast ni opozicija, već njihov lični i profesionalni dignitet i ugled naučnog poziva kom su se posvetili. I da se kod njih ispiti ne polažu preko aktivističkih zasluga, nego na osnovu znanja. 

Generalni štrajk je licemeno preokretanje merila vrednosti. Od prosvetiteljstva se borimo da se otvore škole. Da deca idu na nastavu. I sad se 340 godina kasnije borimo da nema nastave. Uz to se plasira problematičan kontekst u kom se tvrdi da su đaci koji bojkotuju nastavu pokazali veliko znanje o ljudskim slobodama. Tu je reč o ogromnom nezananju njihovih nastavnika, profesora i roditelja, koje se pokazalo kroz pogrešno razmišljanje da škola kao institcija treba da bude instrument politike? U osnovi škola jeste instrument društva. Kroz školu se deci nameće šta treba da znaju, a šta ne. Šta je prihvatljivo i poželjno znanje, a šta su nedopuštene lekcije i knjige. Kroz školu se deca disciplinuju da poštuju autoritete. Da treba da rade kad odrastu. Da slušaju i poštuju starije. Kroz obrazovanje se deca usmeravaju da se ne pitaju previše zbog čega postoji svet i koja je njihova uloga u njemu. Zato je obrazovanje obavezno. Istovremeno, bez obaveznog obrazovanja društvo bi eksplodiralo pred razornim nagonima nekontrolisane mase. 

Deca su obrazovana onoliko koliko prosvetni radnici odluče da jesu. Čemu ih uče? Kojim vrednostima? Koju muziku im preporučuju? Koju lektiru? Koje pisce? Koje filmove? Koje reditelje? Koje kompozitore? Šta su ih naučili? Da obožavaju Desingericu? Rastu? Pre, ili posle zatvora? Da ne znaju tablicu množenja. Da ne znaju da čitaju kako treba. Da ne idu u biblioteku, ali da svi imaju profile na Instagramu i Meti. Da rođendane ne slave kod kuće, nego u hipsterskim igraonicama. Da preziru kuvanje. Da obožavaju brzu hranu. Da znanje nije vrednost. 

Dobrobit dece je ključni zadatak  roditelja i prosvetnih radnika. Kad se nastavnici otvoreno zalažu  za interes bilo koje političke opcije,  direktno rade protiv dobrobiti dece. Šta ćemo im dati umesto obrazovanja? Tabloidni jezik ulice?

Ko god redovno ide u operu pouzdano može reći da tamo retko viđa studente i profesora koji blokiraju fakultete. Još ređe đake i nastavnike koji blokiraju škole. Ko god redovno ide na koncerte klasične muzike, ne viđa tamo mnogo onih koji blokiraju novosadske ulice. 

Da bi čovek gledao dalje od ličnih interesa, mora za to biti osposobljen obrazovanjem i kućnim vaspitanjem. Ometanjem nastave,  difamacijom nastavnika i roditelja koji žele da im deca idu u školu, ideje liberalizma dovodene su do besmisla. Smatraju se liberalima, a zabranjuju slobode drugima. Ne dozvoljavaju da bilo ko misli drugačije. Niti da je bilo koje drugo mišljenje razumno i ispravno. 

Poštovanje tuđih sloboda je osnova liberalizma. Prema Koževu, imati prava znači imati prava u odnosu na druge, ne na samog sebe. To konkretno znači da čovek može činiti šta god poželi, ako time ne ugrožava prava drugog. Moja ćerka želi da ide u školu. Ali ne može. Škola je u potpunoj blokadi. Time se ometa njeno pravo da se obrazuje. Reći ćete da se borite da i mom detetu bude bolje. Na osnovu kojih naučnih ili nenaučnih premisa zaključujete da tačnije od mene i moje supruge znate šta je najbolje za život našeg deteta?

Dobrobit dece je ključni zadatak roditelja i prosvetnih radnika. Kad se nastavnici otvoreno zalažu za interes bilo koje političke opcije, direktno rade protiv dobrobiti dece. Šta ćemo im dati umesto obrazovanja? Tabloidni jezik ulice? Političke slogane i parole? Obmane? Opsene? Borbu za lične interese? Netrpeljivost? Mržnju? 

Podela dece na onu koja su za revoluciju, i decu koja to nisu, nije liberalna vrednost? Ako misle da blokadom nastave slede najuzvišenije ideje liberalizma varaju se. Nema toga kod Loka, Mila, Rusoa, Voltera, Berlina. Ali u tome su izdašni Marks, Lenjin, Engels, Prudon, Moša Pijade, Gi Debor, Žil Volman, Soroš, Palmer, Otpor. Ali, obustave nastave nije bilo čak ni kod boljševika. Oni su i u ratu, u zbegovima držali nastavu.

Milorad Bojović, autor je stručnjak za odnose s javnošću