(ФОТО) „ДНЕВНИК” У СЕЛУ ДО ХИЉАДУ СТАНОВНИКА – ПАНОНИЈА Овде није битно ко си, одакле си, већ да си човек

Или да је годину дана касније проглашена за угледно пољопривредно газдинство Југославије? Или да је била атрактивна разним делегацијама и репрезентацијама, како домаћим тако и иностраним, да су на њој долазили агрономи на праксу, да је била проглашена „филтером плућа” због оближњег парка илити шуме богате четинарима и храстовима, која је постала Предео изузетних одлика? И шта се онда десило? Због чега је место, настало као ергела око каштела Арпада Фалциона (од 1846. године) те с временом постајало радничко насеље и најзад село, у другој половини прошлог века бројало око 1.200 мештана, а данас нема ни 250 њих на спавању? Одговор је једноставан и јасан: приватизација.

– Панонија од приватизације само тоне и пропада – каже председник Савета МЗ Горан Плећаш. – Ипак, ми смо једна од ретких месних заједница која има нека своја права, да тако кажем. Још увек имамо самодопринос, другачије функционишемо, али нам је буџет много смањен и све мање новца добијамо за инвестиције. Све води ка томе да се села угасе, не тотално, али толико да не можеш да управљаш. Ми се боримо и некако сналазимо са проблемима. Имам утисак као да смо ми грађани другог реда. Већ годину дана нам односе смеће двапут месечно, уместо једном недељно, како још увек важи у Тополи. Немамо ни контејнере, па да у њима одлажемо ђубре, него свако има једну канту и то ти је што ти је. Ако немамо воду, баш њих у Општини брига да ли ћемо је добити за три сата, три дана или седам.

Ми смо једна од ретких месних заједница која има нека своја права, да тако кажем. Још увек имамо самодопринос, другачије функционишемо, али нам је буџет много смањен и све мање новца добијамо за инвестиције (Горан Плећаш)

И таман кад помислите да идете у некадашњу престоницу лепоте и благостања, већ на самом путу вас дочекује асфалт препун рупа из правца Црвенке, или подигнут од корења из правца Бајше. Пут који додуше не смета онима који туда прођу да би „истоварили” и по 15 паса луталица месечно, а које после морају мештани да јуре и затварају у боксове те носе у азил. Јер другачије тешко да ће их се решити...

– Срећа је што имамо удружења и што смо сложни, па се заједнички боримо и трудимо – додаје Плећаш.

Ипак, све наведено не значи да Панонија и даље није атрактивна за живот, нарочито уколико желите да имате мир, тишину, чист ваздух и најбоље комшије.

– Овде живе сви народи, од Вардара па до Триглава, права смо Југославија у малом – каже председница Месне прганизације пензионера Милојка Сабо, чији је први комшија постао књижевник Урош Петровић. – Кад је био на Панонији због наше дечје манифестације „На крилима детињства”, највеће на Балкану, одушевио се селом и одмах је пожелео да купи кућу. То је и урадио. Овде је скроз другачији народ, коме год да се обратиш, помоћи ће ти. Овде није битно ко си, одакле си, важно је да си човек.

На Панонији смо некад имали мушког и женског фризера, кројача, обућара, ауто-механичара, лекара, стоматолошку ординацију, лабораторију, рендген, апотеку, нисмо имали потребу било куда да идемо. Време је учинило своје и полако се све угасило и нестало (Милојка Сабо)

Евоцирајући успомене на Панонију из прошлог века, наша саговорница каже да је страшан осећај кад прича о свему томе, а да јој унуци не верују да је све заиста лепо некад било.

– Ми смо овде имали комунлано-занатску делатност, своју цвећару, јер све биљке смо овде узгајали и садили, о њима водили рачуна, а кад је дошла приватизација, то је прво угашено. На Панонији смо некад имали мушког и женског фризера, кројача, обућара, ауто-механичара, лекара, стоматолошку ординацију, лабораторију, рендген, апотеку, нисмо имали потребу било куда да идемо. Време је учинило своје и полако се све угасило и нестало, млади одлазе, слаба је перспектива, а за коју годину Панонија ће постати најобичнији салаш – вели Милојка Сабо, напомињући да би данас био пропаст света да немају Месну заједницу на коју могу да рачунају.

Данас Панонија од укупних 5.000 хектара, колика је катастарска општина, у свом власништву нема ни 500, док је остало све национализовано. Мештани, тек понеки, имају свега јутар-два своје земље, а за више морају да конкуришу.

– Тренутно на Панонији ако су остале две-три куће на продају – каже Плећаш. – И то су некад коштале две-три хиљаде, а сад и до 20.000. Руси су томе највише допринели.

Текст и фото: Леа Радловачки

Жао им да труд пропадне, па ипак уз муку наставе да раде

На Панонији су се жене организовале још у оквиру АФЖ-а, Антифашистичког фронта жена, и то од 1948. године, да би се 2009. регистровале као Актив жена „Дуга”. На челу је од оснивања Актива Катарина Матић, која је и током АФЖ-а у четири мандата била председница, што говори о овој дами да не зна за одустајање. Вредно хвале!

– Углавном радимо са децом, учимо их ручним радовима, преносимо традицију наших бака, али и одржавамо нашу Панонију – каже госпођа Матић, која и пред сам 70. рођендан активно ради као угоститељ и с поносом носи тацну. – Раније смо у нашем „бутику” држале радионице са децом, па их дође и тридесетак, а сад већ слабије, углавном се с њима окупљамо пред ускршње и божићне празнике или пред дечји фестивал, и гледамо да им правимо пакетиће за Светог Саву.

У „бутику”, како зову локал у ком се окупљају и излажу све своје рукотворине, а који су добиле на коришћење од фирме ПТК Панонија АД, њих 12 најактивнијих жена у последње време највише прави магнете. Ако се питате какве – па оне који приказују Панонију из најлепшег периода, дакле из шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година.

– Јако је тешко опстати. Лако је затворити све ово, али шта ћемо после? Жене неће да се прихвате обавезе, а кад само помислим колико сам себе дала и уложила у све ово, жао ми је да пропадне, па наставим – прича наша саговорница, напомињући да годинама конкуришу код Покрајине, али су само једном добили новац и то половину од онога што су тражиле, а да од Општине добијају на „гурку”, и све то упркос чињеници што њихова „Дуга” слови за најактивније удружење жена у целој општини Бачка Топола.

Осим што чисте село, саде цвеће, и све то од раног пролећа до касне јесени, учествују и у разним манифестацијама, сајмовима и изложбама, иду редовно на дружења...