(FOTO) „DNEVNIK” U SELU DO HILJADU STANOVNIKA – PANONIJA Ovde nije bitno ko si, odakle si, već da si čovek

Ili da je godinu dana kasnije proglašena za ugledno poljoprivredno gazdinstvo Jugoslavije? Ili da je bila atraktivna raznim delegacijama i reprezentacijama, kako domaćim tako i inostranim, da su na njoj dolazili agronomi na praksu, da je bila proglašena „filterom pluća” zbog obližnjeg parka iliti šume bogate četinarima i hrastovima, koja je postala Predeo izuzetnih odlika? I šta se onda desilo? Zbog čega je mesto, nastalo kao ergela oko kaštela Arpada Falciona (od 1846. godine) te s vremenom postajalo radničko naselje i najzad selo, u drugoj polovini prošlog veka brojalo oko 1.200 meštana, a danas nema ni 250 njih na spavanju? Odgovor je jednostavan i jasan: privatizacija.

– Panonija od privatizacije samo tone i propada – kaže predsednik Saveta MZ Goran Plećaš. – Ipak, mi smo jedna od retkih mesnih zajednica koja ima neka svoja prava, da tako kažem. Još uvek imamo samodoprinos, drugačije funkcionišemo, ali nam je budžet mnogo smanjen i sve manje novca dobijamo za investicije. Sve vodi ka tome da se sela ugase, ne totalno, ali toliko da ne možeš da upravljaš. Mi se borimo i nekako snalazimo sa problemima. Imam utisak kao da smo mi građani drugog reda. Već godinu dana nam odnose smeće dvaput mesečno, umesto jednom nedeljno, kako još uvek važi u Topoli. Nemamo ni kontejnere, pa da u njima odlažemo đubre, nego svako ima jednu kantu i to ti je što ti je. Ako nemamo vodu, baš njih u Opštini briga da li ćemo je dobiti za tri sata, tri dana ili sedam.

Mi smo jedna od retkih mesnih zajednica koja ima neka svoja prava, da tako kažem. Još uvek imamo samodoprinos, drugačije funkcionišemo, ali nam je budžet mnogo smanjen i sve manje novca dobijamo za investicije (Goran Plećaš)

I taman kad pomislite da idete u nekadašnju prestonicu lepote i blagostanja, već na samom putu vas dočekuje asfalt prepun rupa iz pravca Crvenke, ili podignut od korenja iz pravca Bajše. Put koji doduše ne smeta onima koji tuda prođu da bi „istovarili” i po 15 pasa lutalica mesečno, a koje posle moraju meštani da jure i zatvaraju u boksove te nose u azil. Jer drugačije teško da će ih se rešiti...

– Sreća je što imamo udruženja i što smo složni, pa se zajednički borimo i trudimo – dodaje Plećaš.

Ipak, sve navedeno ne znači da Panonija i dalje nije atraktivna za život, naročito ukoliko želite da imate mir, tišinu, čist vazduh i najbolje komšije.

– Ovde žive svi narodi, od Vardara pa do Triglava, prava smo Jugoslavija u malom – kaže predsednica Mesne prganizacije penzionera Milojka Sabo, čiji je prvi komšija postao književnik Uroš Petrović. – Kad je bio na Panoniji zbog naše dečje manifestacije „Na krilima detinjstva”, najveće na Balkanu, oduševio se selom i odmah je poželeo da kupi kuću. To je i uradio. Ovde je skroz drugačiji narod, kome god da se obratiš, pomoći će ti. Ovde nije bitno ko si, odakle si, važno je da si čovek.

Na Panoniji smo nekad imali muškog i ženskog frizera, krojača, obućara, auto-mehaničara, lekara, stomatološku ordinaciju, laboratoriju, rendgen, apoteku, nismo imali potrebu bilo kuda da idemo. Vreme je učinilo svoje i polako se sve ugasilo i nestalo (Milojka Sabo)

Evocirajući uspomene na Panoniju iz prošlog veka, naša sagovornica kaže da je strašan osećaj kad priča o svemu tome, a da joj unuci ne veruju da je sve zaista lepo nekad bilo.

– Mi smo ovde imali komunlano-zanatsku delatnost, svoju cvećaru, jer sve biljke smo ovde uzgajali i sadili, o njima vodili računa, a kad je došla privatizacija, to je prvo ugašeno. Na Panoniji smo nekad imali muškog i ženskog frizera, krojača, obućara, auto-mehaničara, lekara, stomatološku ordinaciju, laboratoriju, rendgen, apoteku, nismo imali potrebu bilo kuda da idemo. Vreme je učinilo svoje i polako se sve ugasilo i nestalo, mladi odlaze, slaba je perspektiva, a za koju godinu Panonija će postati najobičniji salaš – veli Milojka Sabo, napominjući da bi danas bio propast sveta da nemaju Mesnu zajednicu na koju mogu da računaju.

Danas Panonija od ukupnih 5.000 hektara, kolika je katastarska opština, u svom vlasništvu nema ni 500, dok je ostalo sve nacionalizovano. Meštani, tek poneki, imaju svega jutar-dva svoje zemlje, a za više moraju da konkurišu.

– Trenutno na Panoniji ako su ostale dve-tri kuće na prodaju – kaže Plećaš. – I to su nekad koštale dve-tri hiljade, a sad i do 20.000. Rusi su tome najviše doprineli.

Tekst i foto: Lea Radlovački

Žao im da trud propadne, pa ipak uz muku nastave da rade

Na Panoniji su se žene organizovale još u okviru AFŽ-a, Antifašističkog fronta žena, i to od 1948. godine, da bi se 2009. registrovale kao Aktiv žena „Duga”. Na čelu je od osnivanja Aktiva Katarina Matić, koja je i tokom AFŽ-a u četiri mandata bila predsednica, što govori o ovoj dami da ne zna za odustajanje. Vredno hvale!

– Uglavnom radimo sa decom, učimo ih ručnim radovima, prenosimo tradiciju naših baka, ali i održavamo našu Panoniju – kaže gospođa Matić, koja i pred sam 70. rođendan aktivno radi kao ugostitelj i s ponosom nosi tacnu. – Ranije smo u našem „butiku” držale radionice sa decom, pa ih dođe i tridesetak, a sad već slabije, uglavnom se s njima okupljamo pred uskršnje i božićne praznike ili pred dečji festival, i gledamo da im pravimo paketiće za Svetog Savu.

U „butiku”, kako zovu lokal u kom se okupljaju i izlažu sve svoje rukotvorine, a koji su dobile na korišćenje od firme PTK Panonija AD, njih 12 najaktivnijih žena u poslednje vreme najviše pravi magnete. Ako se pitate kakve – pa one koji prikazuju Panoniju iz najlepšeg perioda, dakle iz šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina.

– Jako je teško opstati. Lako je zatvoriti sve ovo, ali šta ćemo posle? Žene neće da se prihvate obaveze, a kad samo pomislim koliko sam sebe dala i uložila u sve ovo, žao mi je da propadne, pa nastavim – priča naša sagovornica, napominjući da godinama konkurišu kod Pokrajine, ali su samo jednom dobili novac i to polovinu od onoga što su tražile, a da od Opštine dobijaju na „gurku”, i sve to uprkos činjenici što njihova „Duga” slovi za najaktivnije udruženje žena u celoj opštini Bačka Topola.

Osim što čiste selo, sade cveće, i sve to od ranog proleća do kasne jeseni, učestvuju i u raznim manifestacijama, sajmovima i izložbama, idu redovno na druženja...