„Mudbrick: Култ мртвих”; Страшна прича

Разноврсности жанровској, стилској и тематској, као и солидним дометима филмске понуде домаћих аутора стасалих код нас у новије време, пажње вредан допринос дао је и редитељ и сценариста Никола Петровић својим другим играним филмом „Mudbrick: Култ мртвих“. Већ самодефинисан као фолк - хорор (можда би боље било етно-хорор), уз то настао у српско - америчкој копродукцији, по много чему куриозитет је у актуелној домаћој кинематографији, унапред интригантан за љубитеље поменутог жанра, а испоставља се не би требало одбојан за поклонике сложенијих драмских структура и заумних, страшних прича код нас понегде још живописно укорењених у сујеверју, предањима, култовима и митологији. 

Пошто је након смрти оца наследио кућу и неколико ари земље, Пол (Филип Броди) после деценија проведених у Енглеској враћа се у свој завичај, засеок на југозападу Србије, илити на крај света. На прагу оронулог породичног кућерка, невољно га дочекује старији брат Јаков (Ендру Хаурад). За то има своје дубоке разлоге: Јаков Полу пребацује да га ја током година заборавио и занемарио, оставио без финансијске помоћи с насилним оцем, какав је сам постао, а сада ће му и то мало што му отац није оставио, рођени брат одузети.... У кући од блата, поред сировог и суровог Јакова, таворе у својој муци и ћутњи жена му Наталија (Камка Тоциновски) и трудна ћерка Ана (Душица Настова). Тек, места ни за трунку сеоске идиле нема. Иза грубе површине свакодневног крије се и ужасан ритуал старог култа чији се врхунац приближава. Пол је само сметња, незвани гост којег треба одстранити, реметилац и за оно по дану и оно по ноћи што се дешава. 

„Mudbrick: Култ мртвих” је у основи натуралистички приказана драма продукована трауматичним расцепом породице, фаталним неспоразумима ближњих и борбом за наслеђе. Петровић, као сценариста, прилично вешто ову класично постављену причу успева органски да учини и језивом и оригиналном уплитањем ликова и елемената старословенске митологије: бога Велеса и злодуха Нава, досољавајући је мотивом инцеста, тајног, а злочиначког удруживања и, коначно, лудила као исходишта склопљеног пакта с нечастивим силама.

Редитељски, своју кућу од цигала од блата Петровић гради на избору одличних глумаца и њиховој надахнутој, а прецизној глуми, константном креирању напате атмосфере, која произилази из односа између свих ликова, као и стилски доследном и артикулисаном филмским језику апсолутно стављеном у службу приче. Укупном добром утиску доприноси и фина доза онеобичавања коју су у филм унели страни глумци. Идеја да браћу у филму играју Броди и Хауард (споразумевају се на енглеском језику и то има логике и оправадано је), показала се као креативно кавалитативни додатак ономе што се гледа на екрану, а исто важи и за сугестивно филигранску експресивност северномакадонских глумица Камке Тоциновски и Душице Настове.

Крајолик околине Пирота, где је филм сниман, по себи је вредан елемент визуелности овог на свој начин суптилно суровог остварења што уз јаку локалну арому и жанровску стилизацију може бити и додатни мамац за гледаоце не само у региону већ и у свету, како рекосмо, не само хорор филма.

Владимир Црњански