Мемоприче: Подрумске вечери

Међутим, на том дугом и радозналом путовању у прошлост, на тој стази сећања и памћења, итекако бива свестан да постоје веће опасности које га прате у виду заблуда, тих чеда погрешног мишљења, чијих се челичних мрежа не успева увек, на једноставан начин, ослободити.

Да ли је баш све у домену илузије или у власти заблуде када би да верује како је постојало неко време, неко прошло време, у коме се није грешило, неко време тек случајних и злонамерних погрешака, када је све што је бивало и све што је казано требало да представља неку врсту уметности? Сваки чин и свака геста. Да ли је постојало време када се понављало, све ће писати поезију? Или, све ће бити поезија? Да свака ствар, да сваки пронађени и изведени чин означава уметничко дело.

Да ли неко ондашње уверење да књижевни критичари више знају о писању и читању од писаца и читалаца још увек представља тек пуку илузију или тек избледелу заблуду? Или је можда понесеност и одушевљење неког гимназијалца на Детелинари, после читања неке песме или приче, веће и значајније од свих теоријских тумачења и објашњења?

Ипак, упркос свим тим илузијама и свим тим заблудама, упркос свим тим питањима у једно је сасвим сигуран: на књижевним је вечерима тих прошлих времена, времена без школи креативног писања, научио  да мора боље од свих тумача знати како пише, шта пише и зашто пише и коме пише.

На оним књижевним вечерима које представљају сушту супротност ововременим, на којима неколицина упарађених књижевних критичара просипа по аутору блажену милост вечности, утркујући се у хвалоспевима, док загрцнута родбина и пријатељи одбројавају, препуни дивљења и обожавања, минуте када ће промотер рећи, а сада у предворју вас чека скромно послужење, а блажени аутор, овенчан ловоровим венцем вечности, тих и скроман потписивати примерке своје нечитане књиге.

Не на таквим књижевним вечерима са којих одлази са неким горким окусом питајући се чему све то.

Не на таквим вечерима без књижевне страсти, него на оним вечерима на које га одводи прича времеплов са којом се у одређеним тренуцима успева вратити у прошлост, не без опасности и без ризика да на неки начин остане заглављен у временском процепу без могућности повратка. 

И не без илузије да постоје те приче, приче налик савршено конструисаном времеплову.

Да, ти ћеш ући тог пролећа, док ће те уорно пратити мирис тек процветалих липа, ти ћеш ући у подрум зграде Филозофског факултета, иако ниси био члан књижевног клуба Жубор живота, и сешћеш на прву слободну столицу и гледаћеш и слушаћеш песника. 

И знаћеш, поуздано ћеш знати, да си по први пут закорачио у неки простор књижевне слободе.

И шта би друго, ћутаћеш. Све док нагло не устанеш и поставиш питање, побогу на шта све ово личи? Каква је то поезија, то пуко извикавање парола, то немушто набрајање предмета, то ређење неуспелих песничких слика? Рећи ћеш, помало надобудно, помало острашћено: није поезија тек пуко ређање провокација и идеолошких штосова.

Не, нећеш ти бити тај. То ће припасти неком ко је био пуно храбрији од тебе, неком ко ће пожелети да се о свему пише по прокламованом моделу.

Ипак, почећеш да живиш у свету властите велике илузије, да свака књига мора да има свог читаоца, и наставићеш у годинама које ћеш именовати на различите начине, као године дебеле и године мршаве, као незаборавне или за несећање, као залудне и као позорне, као године подозривости и сумње, наставићеш упорну потрагу за својим читаоцем, оним кога се све то тиче, свестан да његово лице можда никад нећеш угледати.

Фрања Петриновић