Memopriče: Podrumske večeri

Međutim, na tom dugom i radoznalom putovanju u prošlost, na toj stazi sećanja i pamćenja, itekako biva svestan da postoje veće opasnosti koje ga prate u vidu zabluda, tih čeda pogrešnog mišljenja, čijih se čeličnih mreža ne uspeva uvek, na jednostavan način, osloboditi.

Da li je baš sve u domenu iluzije ili u vlasti zablude kada bi da veruje kako je postojalo neko vreme, neko prošlo vreme, u kome se nije grešilo, neko vreme tek slučajnih i zlonamernih pogrešaka, kada je sve što je bivalo i sve što je kazano trebalo da predstavlja neku vrstu umetnosti? Svaki čin i svaka gesta. Da li je postojalo vreme kada se ponavljalo, sve će pisati poeziju? Ili, sve će biti poezija? Da svaka stvar, da svaki pronađeni i izvedeni čin označava umetničko delo.

Da li neko ondašnje uverenje da književni kritičari više znaju o pisanju i čitanju od pisaca i čitalaca još uvek predstavlja tek puku iluziju ili tek izbledelu zabludu? Ili je možda ponesenost i oduševljenje nekog gimnazijalca na Detelinari, posle čitanja neke pesme ili priče, veće i značajnije od svih teorijskih tumačenja i objašnjenja?

Ipak, uprkos svim tim iluzijama i svim tim zabludama, uprkos svim tim pitanjima u jedno je sasvim siguran: na književnim je večerima tih prošlih vremena, vremena bez školi kreativnog pisanja, naučio  da mora bolje od svih tumača znati kako piše, šta piše i zašto piše i kome piše.

Na onim književnim večerima koje predstavljaju suštu suprotnost ovovremenim, na kojima nekolicina uparađenih književnih kritičara prosipa po autoru blaženu milost večnosti, utrkujući se u hvalospevima, dok zagrcnuta rodbina i prijatelji odbrojavaju, prepuni divljenja i obožavanja, minute kada će promoter reći, a sada u predvorju vas čeka skromno posluženje, a blaženi autor, ovenčan lovorovim vencem večnosti, tih i skroman potpisivati primerke svoje nečitane knjige.

Ne na takvim književnim večerima sa kojih odlazi sa nekim gorkim okusom pitajući se čemu sve to.

Ne na takvim večerima bez književne strasti, nego na onim večerima na koje ga odvodi priča vremeplov sa kojom se u određenim trenucima uspeva vratiti u prošlost, ne bez opasnosti i bez rizika da na neki način ostane zaglavljen u vremenskom procepu bez mogućnosti povratka. 

I ne bez iluzije da postoje te priče, priče nalik savršeno konstruisanom vremeplovu.

Da, ti ćeš ući tog proleća, dok će te uorno pratiti miris tek procvetalih lipa, ti ćeš ući u podrum zgrade Filozofskog fakulteta, iako nisi bio član književnog kluba Žubor života, i sešćeš na prvu slobodnu stolicu i gledaćeš i slušaćeš pesnika. 

I znaćeš, pouzdano ćeš znati, da si po prvi put zakoračio u neki prostor književne slobode.

I šta bi drugo, ćutaćeš. Sve dok naglo ne ustaneš i postaviš pitanje, pobogu na šta sve ovo liči? Kakva je to poezija, to puko izvikavanje parola, to nemušto nabrajanje predmeta, to ređenje neuspelih pesničkih slika? Reći ćeš, pomalo nadobudno, pomalo ostrašćeno: nije poezija tek puko ređanje provokacija i ideoloških štosova.

Ne, nećeš ti biti taj. To će pripasti nekom ko je bio puno hrabriji od tebe, nekom ko će poželeti da se o svemu piše po proklamovanom modelu.

Ipak, počećeš da živiš u svetu vlastite velike iluzije, da svaka knjiga mora da ima svog čitaoca, i nastavićeš u godinama koje ćeš imenovati na različite načine, kao godine debele i godine mršave, kao nezaboravne ili za nesećanje, kao zaludne i kao pozorne, kao godine podozrivosti i sumnje, nastavićeš upornu potragu za svojim čitaocem, onim koga se sve to tiče, svestan da njegovo lice možda nikad nećeš ugledati.

Franja Petrinović