ЛОГОР ЗА ОФИЦИРЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ У ОСНАБРИКУ Не сме да нестане сећање на 6.500 хиљада логораша
Српској јавности прича о логору Офлаг VIц у немачком граду Оснабрик, у ком је око 6.500 официра Војске Краљевине Југославије било заточено од априла 1941. до пролећа 1945, готово да је била потпуна непознаница до пре непуне две године, када је историчар др Жељко Драгић из Хановера дошао у Војводину, у потрагу за потомцима затвореника који су се вратили у домовину након ослобођења.
Циљ му је био да употпуни сазнања о тим људима и сачува од заборава њихове судбине.
Његово истраживање историје логора и заточеника на тлу Немачке већ је резултирало изложбом, коју је пратио богато илустрован каталог, отвореној 2021. године.
Изложба је приређена у једној од затвореничких барака у Оснабрику - „Бараци 35“, како се зове и тамошње удружење, чија је мисија да не дозволи да нестане сећање на шест и по хиљада официра, од којих је више од стотину страдало у савезничком бомбардовању логора 1944.
По речима др Драгића, највећи број логораша, након што је логор распуштен, због неслагања са новим режимом у домовини остао је у Немачкој или се иселио у друге земље. Једна од тих земаља је и САД у коју је Драгића одвело у два наврата његово истраживање.
Процењује се да је око 600 официра одлучило да живот настави у Сједињеним Државама.
На тај корак у већини случајева одважили су се официри самци или они ожењени Српкињама, мање они који су у Немачкој склопили бракове с Немицама.
Драгић каже да већина потомака оснабришких логораша сада живи у околини Чикага, али су му се јављали и из Аустралије, Јужне Африке, где су неки официри оставили свој траг.
Сведоци времена
У Чикагу је др Жељко Драгић открио, између осталог, личну и породичну сторију официра Драгутина Р. Крстића из Ваљева. По речима његовог сина Драгана Крстића (1938), Драгутин је три године пред рат постављен за командира батерије на острву Жирје у Јадранском мору, наспрам Шибеника. Непосредно пре слома Југославије полагао је испит за унапређење у чин мајора. Након вести о капитулацији одвео је супругу, шестомесечну кћерку и двоипогодишњег Драгана у Ваљево, а он се вратио у Сарајево, одакле је послат у логор у Оснабрик. По ослобођењу 1945. године преселио се у Линц у Аустрији како би научио заваривање. У САД је дошао 1950. године и радио као цртач док је похађао факултет и стекао диплому из индустријског инжењеринга. Радио је потом за Johnson &Johnson у савезној држави Висконсин. У јануару 1956. године довео је децу у Чикаго да живе с њим. Драгутин је преминуо 1981. у 71. години.
– Иако сам одувек желео да проширим истраживање на тлу Америке, нисам раније имао времена ни ресурса – каже нам Жељко Драгић.
– Први покушаји да се обратим српским конзулатима и удружењима у Чикагу нису донели жељене резултате.
Преломни тренутак догодио се прошле године када ме је Софија Обрадовић Scalzitti, чији је отац био у логору, контактирала и позвала да посетим Чикаго.
То је отворило врата за интензиван рад на проналажењу потомака и њихових прича. Током боравка у Чикагу, госпођа Софија Обрадовић веома ми је помогла.
Имао сам прилику да упознам и госпођу Милицу Вукелић, рођену 1929. године. Њено сећање на породице чији су очеви били у заробљеништву било је од непроцењиве помоћи. Кћерка Милице Вукелић, Јелена, удата је за Мирка Попадића, потомка оснабришког затвореника. У контактима са свим тим људима дошао сам до значајних открића.
Приче Срба логораша из Оснабрика, њих око 5.500, који су са Црногорцима чинили најбројнију групу затвореника, богате су и фасцинантне, по Драгићевим речима, али, нажалост, врло мало познате јавности. Стога он планира да ступи у контакт са српским црквама у Чикагу и околини како би проширио информације о пројекту и подстакао људе да се јаве и поделе своје приче с њим, што би употпунило његов рад.
– Планирам да у августу ове године организујем изложбу у Чикагу и Београду поводом осамдесетогодишњице ослобађања логора. Мислим да је то, када је реч о Чикагу, сасвим логичан потез с обзиром на то да у том америчком граду живи велики број потомака српских логораша, као и првих српских досељеника који су стигли тамо још почетком 20. века. Имао сам част да добијем благослов од митрополита средњезападноамеричког и новограчаничког Лонгина, што сматрам веома важним. Паралелно припремам књигу под називом „Сведоци времена“, која ће бити посвећена потомцима логораша из Оснабрика. До сада сам сакупио више десетина прича, а у књизи ће бити обухваћено неколико. Свака прича ће бити пропраћена фотографијама и документима како би се очувала успомена на њихове животе и судбине – каже Драгић.
Истраживање се наставља
Истраживање Жељка Драгића се наставља. Захваљујући текстовима о тој теми у нашем листу јавио му се одређен број потомака логораша чиме је употпунио корпус прича о њима. Он поручује потомцима да га контактирају на бројеве телефона +49 173 606 54 38 и +381 65 6191416, те на мејл адресу [email protected] и испричају судбину њихових очева и рођака како би их забележио.
Током истраживања у Америци наш саговорник каже да је дошао до сазнања да су потомци оснабришких затвореника у Чикагу већином школовани и успешни људи, као што је то случај и са потомством логораша у Србији.
До сада је ступио у контакт са око 30 потомака из различитих делова света, укључујући Америку, Аустралију и Јужну Африку. Интересантно је, напомиње, да неки потомци и даље одржавају контакт са рођацима у Србији.
Једна од њих, осмадесетчетворогодишња Мирјана Божиновић Гавриловић, за разлику од већине, детињство је провела у Детроиту, а не у Чикагу.
– Занимљиво је да поседује велики број очевих рукотворина из логора и добро памти његове приче о времену проведеном у заточеништву. Мирјана чува тај део историје с посебним поносом. Те приче нису само породичне успомене, већ и важне лекције из историје – наглашава др Жељко Драгић.
За „Бараку 35“ у Оснабрику, у којој је отворена изложба о логору, а који се од других разликовао по томе што је у њему била поштована Женевска конвенција која је гарантовала хумано поступање према официрима, Драгић каже да она представља значајно место сећања.
Он додаjе и да постоје планови за унапређење садашње поставке како би се њено историјско значење још боље истакло.
– Радимо на томе да она постане централно место обележавања историје овог логора и његових затвореника – поручује наш саговорник који тренутно са кћерком Гретом живи у Равном Селу.
Зорица Милосављевић
Фото: приватна архива