"ОВДЕ ЈЕ СИГУРНО, У ЊУЈОРКУ СТАЛНО СТРАХУЈЕТЕ ЗА ЖИВОТ" Лиса напустила Америку, позива стручњаке да ОВО испитају о Србима; Волим да се опустим и да ПОПИЈЕМ ПУНО РАКИЈЕ

Иако је амерички сан нешто чему теже многи људи са наших простора, ова Американка се одлучила за сасвим супротан корак, па је сада описала како изгледа њен живот у нашој земљи, како је то бити црнкиња код нас, који јој је највећи шок током живота овде, али и зашто ју је Србија толико одушевила да је сада самоуверено назива својим домом.

Лиса се пре пет година преселила из Њујорка у Београд, а 2011. године први пут је дошла у нашу земљу и схватила да реалност и предсрасуде које о нама постоје у Америци дијаметрално се разликују, па сада код нас живи са својим мужем из Србије, са којим има и сина и ради као фриленсер, односно, слободни новинар.

Како је појаснила на почетку разговора у једном подкасту у ком је гостовала, најбољи део живота у Србији јесте то што овде може да шета слободно и без страха да је неко нападне или упуца.

"Овде је сигурно, у Њујорку стално страхујете за живот"

- Када живите у Њујорку не можете увек да шетате и да се осећате сигурно. Свиђа ми се што овде могу шетати било кад, без страха да ћу бити упуцана или нападнута било ког тренутка. Овде је мирно и тихо. Ја волим мање градове. Чак и Београд, по мом мишљењу, има доста људи. Волим да идем аутобусом у мање градове, да се опустим и да попијем пуно ракије, поједем све под Сунцем и само уживам. Нисам пила кафу пре Србије, сада увек пијем кафу и еспресо. Волим осећај кофеина у својим венама", прича на почетку Лиса у подкасту "Attic life".

Лиса се овом приликом дотакла и чувеног српског ината, па објаснила шта је то што је највише шокира у Србији и на шта и дан данас не може да се навикне.

- Највећи шок у Србији ми је инат. Најбоља реч да опишеш инат је тврдоглавост. То је посебна тврдоглавост Срба. Професионалци треба то да простудирају, јер је нешто невероватно. Уколико Србима кажете да нема шансе да скоче са оне зграде, јер је превисоко, они ће вам из ината показати да грешите. Невероватно - прича кроз смех Лиса.

Српска снајка Лиса говорила је у поменутом подкасту и о разликама између Њујорчана и Београђана, па истакла како је између нас и њих све супротно по питању културе.

- У Њујорку нема тога да вам се људи толико јављају на улици. Они гледају само испред себе. Мислим да некад испаднем груба овде, јер се не јављам толико српским комшијама. Покушавам, али осећај је чудан. Србија ме је променила. Сад сам јача особа. Ако се нешто догоди, нећу се распасти. Могу поднети било шта сад. Можеш бацити било шта на мене и бићу у реду - наводи даље бивша Њујорчанка, сада већ Београђанка Лиса.

"Како се Срби свађају? Не знам, не видим"

Говорила је Лиса и о свом браку са Србином, а и о томе је имала јако симпатично запажање, јер, како тврди, још увек не зна како то изгледа када се Срби свађају.

- Приметила сам да се Срби свађају негде у понору. Знам да се свађају, само што ти то никад не видиш. Попут бајке. Како се Срби свађају? Не знам. Не видим. Њујорчани ће се свађати одмах испред тебе. Чућеш, видећеш. Напољу, кроз прозор...Свуда. Ако ћемо се свађати, свађаћемо се одмах, док у Србији се то никада не испољава директно. То је велика разлика између нас. Нисам стидљива да се јавно расправљам, док је то овде велико не. За својих 12 година колико сам овде, никада нисам видела српски пар да се свађа на улици. Мени је то сулудо. У Њујорку чим изађеш из авиона видећеш парове како се свађају" - прича Лиса и додаје како јој се јако свиђа то што су Срби сталожени.

"Ја сам јако драматична. Ако сам љута, сви то знају. Волела бих да не полудим када ме изнервирају", наводи Лиса.

Како она даље говори, 2011. године, када је први пут имала прилику да посети нашу земљу, није све било као данас, те да се доста тога у међувремену променило.

"Тада је било одлично. Људи су били мање навикнути на посетиоце. Разговори су били опширнији. Људи су ми прилазили. Погледи су били мало застрашујући на почетку. У Њујорку људи гледају само право, али навикла сам се. Нормално је сада. Нико није зачуђен ни што сам црнкиња. Пре је више било коментара "О, мој Боже". Људи би ме заустављали са питањем "Одакле си?". Тада је то више био спектакл. Пре су се више исчуђавали што сам дошла из Њујорка за Србију. Питали би ме то скоро сваког дана", присећа се Лиса.

Лиса је сада слично питање добила и у подкасту, односно, зашто је уопште одлучила да живи у Србији.

"Била сам спремна да дођем у ратну зону. Осећам да је Београд сада мој дом"

"Мој муж је Србин. Дошла сам због њега. Никад нисам била у Европи. Одлучила сам да је ово најбоља прилика да дођем. Истраживала сам доста о Источној Европи. Деловало је мало опасно. Гледање филмова о Србији, деловало је дефинитивно нестварно. Била сам спремна да дођем у ратну зону. Била сам спремна на нешто мрачно и одвратно, али није било тако уопште. Тада нисам схватала српску историју и америчко мешање. Била је то помало наивна радозналост. Дошла бих свакако и да сам знала контекст. Ово је прелепа земља, доста компликована. Мислим да би сви требало, ако не могу да дођу, а онда барем да уче о српској историји, о историји Словена. Важна је. Волим што сам Американка, али осећам да када научиш да нисмо савршена нација, то те чини бољим", прича Лиса.

Ипак, није све и у Србији увек за њу било идеално, па се сећа Лиса и како су је на самом почетку прихватили због њене другачије боје коже.

"Као црнкиња у Србији доживела сам доста етикетирања и лоших коментара за које сам схватила да нису лични. Мислим да људи немају прилику да ме упознају као индивидуу, више сам неки лик људима. Американка, црнкиња. Никад нисам Лиса. То је тешко. Шта год други буду причали, биће тако. Увек ћу некоме бити лик. Људи ме не упознају као особу, уопште", говори даље Лиса.

На крају занимљивог разговора, сада већ наша суграђанка Лиса одговорила је и на питање да ли планира дасе враћа за Америку и да тамо поново живи, док она изричито одговара са "Не".

- Њујорк је у лошем стању. Била сам тамо у посети пре пар месеци и могу само рећи "не". Прљаво је. Већина Њујорчана је отишла одатле. Дух и срце Њујорка су нестали. Био је то град снова. Сви су били уметници. Свако је имао неки велики сан да постане нешто. Сада је све само "новац, новац, новац". Исисава се живот из свега. Амерички сан је мртав. То је нешто што сам волела код Њујорка и Америке. Тај сан и прилике, а сада делује да је више прилика овде. Не још, али долазе. Осећам да је Београд сада мој дом", закључује Лиса из Београда.

(Telegraf.rs)