ВАЛЕНТИН ФЕРНБАХ, ПЛЕМЕНИТИ ОД АПАТИНА, АВАНТУРИСТА БЕЗ ПРЕМЦА Велики бели ловац са обала Дунава

Досељен „улмским кутијама“ из Баден-Виртенбершког Марлена и Голдшајера, као и толика немачка сиротиња пре и после њега, клан Фернбахових се за свега стотинак година винуо у ред најутицајнијих и најбогатијих породица, чија се реч подједнако пажљиво слушала у Угарском Сабору и на ћесарском двору у Вијени, као и на њиховим непрегледним поседима, дословно отетим од Дунава и мочвара које су га окруживале. Од прадеде Јохана Георга, вештог трговца и пољоделца, зачетника породичне империје половином 18. века, и Валентин, рођен 1871. године, а који се као посланик Угарског Сабора помађарено називао и Балинт, наследио је немиран дух, који га је, поред замашних пројеката кроћења панонских вода и даљег богаћења, просто терао у авантуре и тада помодна путовања и лов у егзотичне крајеве света. Будући самац, време је углавном проводио у планирању и самом лову заједно са једним од својих најбољих пријатеља,Емилом Талијаном, али и тада чувеним глобтротерима, авантуристима Феликсом Харнокуртом, Оскаром Војнићем, Арсенијем Дамаскином, баронима Федором и Михајлом Николићем... 

Поред лова у непрегледним саванама источне Африке, тадашњим прекоморским немачким поседима, Валентин се, заједно са својим најчешћим партнером, Емилом Талијаном , племићем торонталске жупаније и начелником Турскокањишком, такође окорелим нежењом, одважио и на далекосеверну експедицију, па су се 1911. године обрели у Земљи Франца Јозефа, далеко изнад поларног круга. Лов на моржеве и беле медведе умало им није дошао главе, када су ледене санте оковале њихов брод и оштетиле га. Са свих тих путовања Валентин је доносио бројне трофеје који су, препарирани, изазивали пажњу тадашње јавности и красили његов раскошан каштел у Сонти крај Апатина у чијем атару је био највећи део његових непрегледних поседа, али и каштеле његове браће разасуте по целој Бачкој, међу којима је импозантношћу предњачио каштел Бабапуста, његовог брата Карла-Кароља, смештен на свега неколико километара од данашњег села Алекса Шантић надомак Сомбора.

Ако је као ловац био невероватно срећне руке, остатак живота Валентина-Балинта Фернабаха је предложак за готово античку трагедију. Тек у касним годинама живота је нашао сродну женску душу, али је у то време његова „брачна срећа“ изазвала скандал невиђених размера. Наиме, Валентин се, уместо богатством и породичним угледом себи равну, загледао у, додуше прелепу, али само слушкињу, Марију Јохан, која је помагала у кухињи својој баби, куварици Фернбахових. Суочен са осудом и згражавањем породице, Валентин се додуше није формално оженио, мада је Марију третирао као супругу, али и признао обоје деце из ове везе, Јожефа рођеног 1918. и ћерке Марије која је свет угледала две године касније. Аграрна реформа, која је осиромашила до тада моћно аустроугарско племство са поседима у Војводини, империју Валентина и његове браће је ограничила на свега 500 јутара земље, а потпуни финансијски колапс највећег авантуристе клана Фернбах је наступио 1924. године када Дунав пробија одбрамбени насип код „његове“ Сонте и плави преостало имање. У покушају да се опорави од ове катастрофе, Валентин наговара преостале чланове Задруге за одводњавање, чији је био оснивач и директор још као малолетан предузимљиви племић, да подигну кредит од пет милиона тадашњих динара код Београдске банке, стављајући свој потпис на уговор. 

Међутим, већ следеће године ниједан од чланова задруге не прихвата обавезу отплате кредита, барем док им новонастала држава не врати реформом аграрној сиротињи подељену земљу, чиме сво дуговање пада на Валентинова плећа. У зору, трећег јануара 1926. године, велики бели ловац са дунавских обала пише шест опроштајних писама, којима на старање својој сестри оставља Марију и децу, а себи муке прекраћује хицем испаљеним из ловачке пушке. Трагика Валентина се ту не прекида, пошто је свега неколико година касније Марију, због неузвраћене љубави, заклао један цигански музичар, тамбураш-примаш. Круг трагедије и проклетства породице Валентина Фернбаха се затворио деценију касније, када му је од пушчаног метка испаљеног током уласка мађарских трупа у Сомбор 1941. године, стојећи крај прозора погинула сестра која је на себе преузела бригу над његовом децом  Јозефом и Маријом, који су након рата нетрагом нестали у Јужној Америци.

Милић Миљеновић