ИНТЕРВЈУ
НОВИНАРКА И ВОДИТЕЉКА БЛИЦ ТЕЛЕВИЗИЈЕ АЛЕКСАНДРА АЛЕКСОВ Стрпљење и лепа реч увек дају добре резултате
Новинари забавних редакција из целе Србије реализовали су крајем 2024. године хуманитарну акцију за децу која се лече на Институту за здравствену заштиту мајке и детета Србије „Др Вукан Чупић” на одељењу Хематоонкологија II, а за само два дана прикупљено је чак 700.000 динара.
Акцију је покренула новинарка и водитељка Блиц телевизије Александра Алексов заједно са колегом Огњеном Несторовићем. Они су прикупљени новац преусмерили за куповину персонализованих новогодишњих пакетића прављених по жељи малишана, постељине, јастука и свега онога што је овом одељењу било најпотребније. Осим потрепштина и пакетића, овом одељењу уручена је и донацију играчака за играоницу, а поред тога, измамили су осмехе малишанима и специјалном представом „Лепотица и звер”, током које им је Деда Мраз уручио пакетиће. У интервјуу за „Дневников” ТВ магазин харизматична новинарка и водитељка Александра Алексов говори о емпатији коју су покренули овом акцијом, али и изазовима новинарског посла у забавном програму.
У време када многим новинарима каче негативне епитете одлучили сте да, у сусрет празницима, покренете хуманитарну акцију, а испоставило се да сте покренули лавину и показали емпатију, будући да је за два дана прикупљено 700.000 динара за децу која се лече од рака. Одакле идеја за ову акцију и колико вас је то подстакло да даље реализујете сличне и у будућности?
– Никада нисам желела да ме пореде са другима и да ми каче епитете, који иду уз овај посао. Одувек сам била своја. Празници су нешто што свако дете треба да памти као најлепше дане у години, као време среће и да, бар у тим тренуцима, заборави на све оно кроз шта нажалост тренутно пролази. И док сам била на студијама, сваке године сам организовала хуманитарне акције и спремала пакетиће за децу из Свратишта, потом се то проширило на читав Београдски универзитет, а сада, када, како многи кажу имам толики утицај, како на колеге, јавне личности, па тако и на људе који се баве свакодневним пословима, одлучила сам да покренем ову акцију и поносна сам на све што смо за кратак временски период заједно урадили. Када сам ушла у Институт за мајку и дете, на одељење онкологије није ми било свеједно. Са једне стране срце ми се кида због те деце, а са друге никада нисам била срећнија, јер сам успела да им остварим жеље о којима маштају. Овде свакако не планирам да станем, већ желим да током читаве године усрећујемо људе!
Шта сте научили о другима, а можда и о себи, реализујући ову акцију? Колико додир са хуманошћу оплемени, али и освести човека?
– Људи у нашем окружењу су потпуно изгубили емпатију, а нису ни свесни да се живот преокрене у секунди. Иако сви мисле да је она реченица: „Наше мало, некоме је много” клише, то дефинитивно није тако. Никада не треба дозволити да се нама или некоме нашем блиском догоди нешто, како бисмо се пробудили и освестили. Треба увек помагати и бити ту за људе којима је то потребно. За мене не постоје границе и увек ћу се борити да људско добро превагне, јер чврсто верујем у то да и даље постоји и да нисмо толико зли, каквим се представљамо, зарад боље репутације у друштву.
Осим емисије „Сцена” недавно сте на Блиц телевизији почели да радите и ТВ формат „Сцена специјал”, који се емитује недељом на овом каналу, а у којој са колегом Данијелом Ракочевићем разговарате са познатима и из њих „извлачите” мање познате детаље о њиховом животу. Колико је био изазован овај пројекат и прија ли вам улазак у студио?
– У студију сам већ дуже време и, када се камере упале, све стаје. Изазови су нешто што је мене и формирало као новинара и водитеља, јер ако нема тог жара и адреналина, џаба вам све. Волим свој посао и уживам у сваком тренутку. Овај пројекат је за мене прави одмор за душу и нешто што сам желела, зато ћу се трудити да из недеље у недељу нашим гледаоцима буде све занимљивије.
Колико је тешко доћи до добре приче у време када је све тек наизглед лако доступно? Шта мислите, јесу ли познате личности постале мање доступне медијима?
– Апсолутно сам сагласна да је данас све и свима доступно. Изгубила се та чар која је раније постојала, јер сада више не постоји граница. Не сматрам да су јавне личности мање доступне медијима, али сматрам да је све мање правих новинара, који истински воле свој посао, већ да је све више фанова, који пате од тога да се фотографишу са тим личностима, да буду на местима где су они. Прича им није битна, а добра прича је кључ свега. До добре приче се увек може доћи, само ако човек уме саговорнику да приступи на прави начин.
Где у разговору са познатима правите границу?
– Увек мора постојати граница између новинара/водитеља и саговорника. Неке колеге никада неће схватити да не морају бити вулгарни и постављати „проста” питања да би дошли до „меса”. Стрпљење и лепа реч увек дају добре резултате и добре приче. Не дам на себе и увек ћу отворено рећи шта мислим, по цену да се то некоме не допадне.
Ко је од досадашњих саговорника на вас оставио највећи утисак, а са ким сте урадили најбољи интервју до сада?
– Никада не говорим о томе. Код мене је рад, рад, рад и на крају се виде резултати. Било је много добрих прича и интервјуа. Али, ако бих морала један да одаберем, који је мене на неки начин променио и подстакао да дубље размишљам о неким животним ситуацијама је путовање у Атину, на острво Егина, где сам дочекала Николу Роквића, који је баш на том месту завршио своје ходочашће, које је трајало 31 дан. Толико помешаних емоција, суза... нешто заиста нестварно. Не могу, а да не споменем и интервју са Харисом Џиновићем, који је постао виралан на свим друштвеним мрежама, потом са Александром Пријовић на почетку њене турнеје „Од истока до запада”, са Дарком Лазићем, који до сада никога није пустио у свој породични дом... било је ту много добрих и квалитетних прича, о којима ће се дуго писати и говорити.
Правите ли такозвану „црну листу” саговорника које више не бисте позвали и шта генерално може да вас изнервира у раду са познатима?
– Не, јер када се бавите овим послом, морате раздвојити емоције и тај тренутак када вас неко до те мере изнервира да га више у животу не бисте погледали. Треба бити професионалац, ништа не узимати к срцу, али никада не дати на себе. Мораш имати чврст став и јасно поставити границе у односу са саговорницима. Никада не треба дозволити да вас неко ниподаштава. Не волим увијања у фолије, а сви одлично знамо шта је права истина. То је једино што ме може изнервирати.
Увек у току са дешавањима
Да ли је у вашем случају истинита она тврдња да новинарство није професија, већ начин живота? Успевате ли да се искључите из дешавања и угасите телефон?
– Веома је битно направити разлику између посла и приватног живота. Бити успешан у свом послу захтева и то да човек мора бити испуњен и са оне друге стране, јер уколико то себи ускрати, све пада у воду. Бар је у мом случају тако. Јасно правим разлику између тога, јер се ја поред овог посла бавим PR-ом и телефон не престаје да ми звони. Нажалост, код мене је увек на неки начин активан одмор, али ја сам бирала своју професију и не жалим због тога. Не могу потпуно нестати, јер је то немогуће, моја енергија и мозак ми не дају да се у потпуности искључим из свега. Увек морам бити у току са дешавањима.
Често сте са колегама и на терену и извештавате са бројних догађаја. Да ли се новинар кали управо ту - међу колегама, тражећи добру причу у често не тако забавној атмосфери гламурозних догађаја?
– Прошла сам све могуће терене и била апсолутно свуда, јер када сам почела да се бавим овим послом, рекла сам себи - проћи ћеш све, од свих могућих терена, преко репортерског посла, зато што не желим да ми сутрадан неко каже: „Е, ово није могло ту и ту”. Сматрам да сваки прави и квалитетан новинар/водитељ треба да прође све, да би био спреман на оно што га у неком тренутку, ако се одлучи за студио, чека тамо. Од сјаја до очаја... људи се труде и пате да живе животе познатих личности, а мало ко зна да ни ту није све тако бајно и сјајно како нам се чини.
Да ли бисте волели да се опробате у будућности и у истраживачком новинарству, које је, како сте изјавили једном приликом, било ваша жеља током студија журналистике?
– Ух, то је заиста моја дугогодишња жеља. Али, познајући себе и то шта мене све занима и до којих бих ја граница била спремна да идем, остаћу овде где сам сада, мирне главе.
Владимир Бијелић
