INTERVJU
NOVINARKA I VODITELJKA BLIC TELEVIZIJE ALEKSANDRA ALEKSOV Strpljenje i lepa reč uvek daju dobre rezultate
Novinari zabavnih redakcija iz cele Srbije realizovali su krajem 2024. godine humanitarnu akciju za decu koja se leče na Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije „Dr Vukan Čupić” na odeljenju Hematoonkologija II, a za samo dva dana prikupljeno je čak 700.000 dinara.
Akciju je pokrenula novinarka i voditeljka Blic televizije Aleksandra Aleksov zajedno sa kolegom Ognjenom Nestorovićem. Oni su prikupljeni novac preusmerili za kupovinu personalizovanih novogodišnjih paketića pravljenih po želji mališana, posteljine, jastuka i svega onoga što je ovom odeljenju bilo najpotrebnije. Osim potrepština i paketića, ovom odeljenju uručena je i donaciju igračaka za igraonicu, a pored toga, izmamili su osmehe mališanima i specijalnom predstavom „Lepotica i zver”, tokom koje im je Deda Mraz uručio paketiće. U intervjuu za „Dnevnikov” TV magazin harizmatična novinarka i voditeljka Aleksandra Aleksov govori o empatiji koju su pokrenuli ovom akcijom, ali i izazovima novinarskog posla u zabavnom programu.
U vreme kada mnogim novinarima kače negativne epitete odlučili ste da, u susret praznicima, pokrenete humanitarnu akciju, a ispostavilo se da ste pokrenuli lavinu i pokazali empatiju, budući da je za dva dana prikupljeno 700.000 dinara za decu koja se leče od raka. Odakle ideja za ovu akciju i koliko vas je to podstaklo da dalje realizujete slične i u budućnosti?
– Nikada nisam želela da me porede sa drugima i da mi kače epitete, koji idu uz ovaj posao. Oduvek sam bila svoja. Praznici su nešto što svako dete treba da pamti kao najlepše dane u godini, kao vreme sreće i da, bar u tim trenucima, zaboravi na sve ono kroz šta nažalost trenutno prolazi. I dok sam bila na studijama, svake godine sam organizovala humanitarne akcije i spremala paketiće za decu iz Svratišta, potom se to proširilo na čitav Beogradski univerzitet, a sada, kada, kako mnogi kažu imam toliki uticaj, kako na kolege, javne ličnosti, pa tako i na ljude koji se bave svakodnevnim poslovima, odlučila sam da pokrenem ovu akciju i ponosna sam na sve što smo za kratak vremenski period zajedno uradili. Kada sam ušla u Institut za majku i dete, na odeljenje onkologije nije mi bilo svejedno. Sa jedne strane srce mi se kida zbog te dece, a sa druge nikada nisam bila srećnija, jer sam uspela da im ostvarim želje o kojima maštaju. Ovde svakako ne planiram da stanem, već želim da tokom čitave godine usrećujemo ljude!
Šta ste naučili o drugima, a možda i o sebi, realizujući ovu akciju? Koliko dodir sa humanošću oplemeni, ali i osvesti čoveka?
– Ljudi u našem okruženju su potpuno izgubili empatiju, a nisu ni svesni da se život preokrene u sekundi. Iako svi misle da je ona rečenica: „Naše malo, nekome je mnogo” kliše, to definitivno nije tako. Nikada ne treba dozvoliti da se nama ili nekome našem bliskom dogodi nešto, kako bismo se probudili i osvestili. Treba uvek pomagati i biti tu za ljude kojima je to potrebno. Za mene ne postoje granice i uvek ću se boriti da ljudsko dobro prevagne, jer čvrsto verujem u to da i dalje postoji i da nismo toliko zli, kakvim se predstavljamo, zarad bolje reputacije u društvu.
Osim emisije „Scena” nedavno ste na Blic televiziji počeli da radite i TV format „Scena specijal”, koji se emituje nedeljom na ovom kanalu, a u kojoj sa kolegom Danijelom Rakočevićem razgovarate sa poznatima i iz njih „izvlačite” manje poznate detalje o njihovom životu. Koliko je bio izazovan ovaj projekat i prija li vam ulazak u studio?
– U studiju sam već duže vreme i, kada se kamere upale, sve staje. Izazovi su nešto što je mene i formiralo kao novinara i voditelja, jer ako nema tog žara i adrenalina, džaba vam sve. Volim svoj posao i uživam u svakom trenutku. Ovaj projekat je za mene pravi odmor za dušu i nešto što sam želela, zato ću se truditi da iz nedelje u nedelju našim gledaocima bude sve zanimljivije.
Koliko je teško doći do dobre priče u vreme kada je sve tek naizgled lako dostupno? Šta mislite, jesu li poznate ličnosti postale manje dostupne medijima?
– Apsolutno sam saglasna da je danas sve i svima dostupno. Izgubila se ta čar koja je ranije postojala, jer sada više ne postoji granica. Ne smatram da su javne ličnosti manje dostupne medijima, ali smatram da je sve manje pravih novinara, koji istinski vole svoj posao, već da je sve više fanova, koji pate od toga da se fotografišu sa tim ličnostima, da budu na mestima gde su oni. Priča im nije bitna, a dobra priča je ključ svega. Do dobre priče se uvek može doći, samo ako čovek ume sagovorniku da pristupi na pravi način.
Gde u razgovoru sa poznatima pravite granicu?
– Uvek mora postojati granica između novinara/voditelja i sagovornika. Neke kolege nikada neće shvatiti da ne moraju biti vulgarni i postavljati „prosta” pitanja da bi došli do „mesa”. Strpljenje i lepa reč uvek daju dobre rezultate i dobre priče. Ne dam na sebe i uvek ću otvoreno reći šta mislim, po cenu da se to nekome ne dopadne.
Ko je od dosadašnjih sagovornika na vas ostavio najveći utisak, a sa kim ste uradili najbolji intervju do sada?
– Nikada ne govorim o tome. Kod mene je rad, rad, rad i na kraju se vide rezultati. Bilo je mnogo dobrih priča i intervjua. Ali, ako bih morala jedan da odaberem, koji je mene na neki način promenio i podstakao da dublje razmišljam o nekim životnim situacijama je putovanje u Atinu, na ostrvo Egina, gde sam dočekala Nikolu Rokvića, koji je baš na tom mestu završio svoje hodočašće, koje je trajalo 31 dan. Toliko pomešanih emocija, suza... nešto zaista nestvarno. Ne mogu, a da ne spomenem i intervju sa Harisom Džinovićem, koji je postao viralan na svim društvenim mrežama, potom sa Aleksandrom Prijović na početku njene turneje „Od istoka do zapada”, sa Darkom Lazićem, koji do sada nikoga nije pustio u svoj porodični dom... bilo je tu mnogo dobrih i kvalitetnih priča, o kojima će se dugo pisati i govoriti.
Pravite li takozvanu „crnu listu” sagovornika koje više ne biste pozvali i šta generalno može da vas iznervira u radu sa poznatima?
– Ne, jer kada se bavite ovim poslom, morate razdvojiti emocije i taj trenutak kada vas neko do te mere iznervira da ga više u životu ne biste pogledali. Treba biti profesionalac, ništa ne uzimati k srcu, ali nikada ne dati na sebe. Moraš imati čvrst stav i jasno postaviti granice u odnosu sa sagovornicima. Nikada ne treba dozvoliti da vas neko nipodaštava. Ne volim uvijanja u folije, a svi odlično znamo šta je prava istina. To je jedino što me može iznervirati.
Uvek u toku sa dešavanjima
Da li je u vašem slučaju istinita ona tvrdnja da novinarstvo nije profesija, već način života? Uspevate li da se isključite iz dešavanja i ugasite telefon?
– Veoma je bitno napraviti razliku između posla i privatnog života. Biti uspešan u svom poslu zahteva i to da čovek mora biti ispunjen i sa one druge strane, jer ukoliko to sebi uskrati, sve pada u vodu. Bar je u mom slučaju tako. Jasno pravim razliku između toga, jer se ja pored ovog posla bavim PR-om i telefon ne prestaje da mi zvoni. Nažalost, kod mene je uvek na neki način aktivan odmor, ali ja sam birala svoju profesiju i ne žalim zbog toga. Ne mogu potpuno nestati, jer je to nemoguće, moja energija i mozak mi ne daju da se u potpunosti isključim iz svega. Uvek moram biti u toku sa dešavanjima.
Često ste sa kolegama i na terenu i izveštavate sa brojnih događaja. Da li se novinar kali upravo tu - među kolegama, tražeći dobru priču u često ne tako zabavnoj atmosferi glamuroznih događaja?
– Prošla sam sve moguće terene i bila apsolutno svuda, jer kada sam počela da se bavim ovim poslom, rekla sam sebi - proći ćeš sve, od svih mogućih terena, preko reporterskog posla, zato što ne želim da mi sutradan neko kaže: „E, ovo nije moglo tu i tu”. Smatram da svaki pravi i kvalitetan novinar/voditelj treba da prođe sve, da bi bio spreman na ono što ga u nekom trenutku, ako se odluči za studio, čeka tamo. Od sjaja do očaja... ljudi se trude i pate da žive živote poznatih ličnosti, a malo ko zna da ni tu nije sve tako bajno i sjajno kako nam se čini.
Da li biste voleli da se oprobate u budućnosti i u istraživačkom novinarstvu, koje je, kako ste izjavili jednom prilikom, bilo vaša želja tokom studija žurnalistike?
– Uh, to je zaista moja dugogodišnja želja. Ali, poznajući sebe i to šta mene sve zanima i do kojih bih ja granica bila spremna da idem, ostaću ovde gde sam sada, mirne glave.
Vladimir Bijelić
