ЛИЧНА ИМОВИНА ЈОВАНКЕ БРОЗ ОДУЗИМА ДАХ Њена наследница каже ЖЕЛЕЛА ЈЕ ДА ПИЈЕ ШАМПАЊАЦ ЗА НОВУ ГОДИНУ
Живот Јованке Броз и данас је једна велика енигма, али оно по чему се издвајала из масе јесте непоколебљив став, држање и ванвременски стил. Кроз личну имовину легендарне прве даме може се, бар мало, загребати испод површине и открити каква је заиста била, шта је волела, које ствари су је испуњавале.
Та заоставштина припала је породици Алексић.
Наиме, мајка Горана Алексића била је Зора, рођена сестра супруге Јосипа Броза Тита. Заправо, иницијатор да се судским путем потражи лична Јованкина имовина била је Горанова супруга, Светлана Зорина Алексић, која се због љубави и преселила из Русије у нашу земљу.
- Колико сам је упознала, видела сам да је то жена која је у животу била невероватно јака. Када је све оно снашло, она је имала одличне везе са Гадафијем, Индиром Ганди и многим другим. Могла је да оде у другу земљу и да живи тамо, али рекла је тада да је овде рођена и да ће ту и живети. Хтела је да сконча овде. Не могу да кажем да је било лако тамо где је живела, било је јако тешко. Али, баш никада се није жалила. Кроз живот Јованке Броз може се сазнати много о прошлости Југославије - каже Светлана, Горанова супруга.
Кроз годину и два месеца, они су добили све предмете који нису имали везе са председником, што је подразумевало: хаљине, ципеле, шешире, писма, слике, прибор за јело, шољице, огледала, кутије за накит... А ствари за које су мисли да су и те како важне за историју, поклонили су Музеју "Југославија".
Светлана је Јованку видела последњи пут 20 дана пред смрти у болници, те истиче да ни тада није губила борбени дух.
- Видела сам је два пута, причале смо само о лепим стварима. Признала ми је како једва чека да изађе из болнице и да жели да пије шампањац за Нову годину, тако смо се биле и договориле. Али, није издржала. Свидео јој се мој прстен на руци, тада ми је и рекла да много воли накти - открива Светлана, очарана Јованкиним животом.
Накит нетрагом нестао
Светлана истиче да не зна шта се десило са великом количином наките некадашње прве даме.
- Не знам. Када сам дошла у кућу, није га било. Остало је само мало бисера и нека бижутерија. Мислим да су је два или три пута пљачкали, не знам шта се заиста десило. Иначе, када су је иселили, све њене ствари биле су пописане и имале су број, чак и пешкири.
Ташне су заузимале посебно место у њеном ормару, поседовала је много вредних комада.
Нарочито се истицала торбица са златним детаљима и драгим камењем, то је био поклон од Индире Ганди.
- Ово није био дар између држава. Њих две су се дружиле, Индира је донела ту торбу као поклон својој другарици.
Такође, једна од највреднијих била је и торба са Шри Ланке са брилијантима и рубинима.
- То су јако вредне ташне које су носиле жене председника. Немају никакву марку, персонализоване су, рађене су специјало за њу, другу исту не можете да нађете - све су ручно прављење само за Јованку. Свака ташна током шездесетих и седамдесетих година имала је своје огледало, данас тога нема - објашњава Светлана.
Раскошне хаљине, специјало шивене за њу, и данас одузимају дах. Словила је за најбоље обучену даму тога доба.
Увек је уз одевне комбинације имала и ципеле које су се савршено уклапале. А неизостави део имиџа Јованке били су и шешири различитог облика и дезена.
У старости, водила је врло повучен живот, заборављена од свих, али и тако у тишини била је једна од жена која је обележила једно време, оставивши неизбрисив траг у историји. Никада се није поколебала пред правдом, по цени живота.
Томе сведочи и њена борбеност током рата, а сачувана је и униформа из 1945. године, на јој су видљиви трагови ношења. Такође, међу њеном личном имовином могу се наћи и драгоцени поклони од политичара широм света.
Ни у последњим данима, упркос условима за живот који нису достојни човека, није спуштала главу. Знала је многе тајне које је однела у гроб, али једно је сигурно - љубав Јованке и Јосипа Броза Тита остала је феномен који нису могла да уруше ни сва политичка превирања.