ПИ­ЈА­НИСТ­КИ­ЊА МИ­ЛА­НА ЈАН­ЧИЋ НАЈ­РА­ДИ­ЈЕ СВИ­РА РАХ­МА­ЊИ­НО­ВА Кла­вир као жи­вот­ни по­зив

Ка­ко је ре­кла за лист „Днев­ник“, на­ша са­го­вор­ни­ца је ис­тра­жи­ва­ла свет му­зи­ке од ма­лих но­гу и екс­пе­ри­мен­ти­са­ла са раз­ли­чи­тим ин­стру­мен­ти­ма, да би са пет го­ди­на де­фи­ни­тив­но иза­бра­ла кла­вир.

Иако је у по­чет­ку же­ле­ла да сви­ра хар­мо­ни­ку, љу­бав пре­ма кла­ви­ру се бр­зо раз­ви­ла. Јан­чић је већ по­сти­гла ве­ли­ке успе­хе на ре­пу­блич­ким и ме­ђу­на­род­ним так­ми­че­њи­ма, а сво­ју бу­дућ­ност већ у тре­ћем раз­ре­ду Му­зич­ке шко­ле „Пе­тар Кран­че­вић“ ја­сно ви­ди – же­ли да по­ста­не про­фе­сор.

– Пла­ни­рам да упи­шем кла­вир на Му­зич­кој ака­де­ми­ји у Љу­бља­ни код про­фе­со­ра Вла­ди­ми­ра Мли­на­ри­ћа – ре­кла је на­ша са­го­вор­ни­ца. – На­кон то­га, во­ле­ла бих да на­ста­вим са обра­зо­ва­њем у обла­сти му­зи­ке и стек­нем док­то­рат, па и са­ма по­ста­нем про­фе­сор­ка.

Ина­че, Ми­ла­на Јан­чић уче­ство­ва­ла је на не­ко­ли­ко ре­пу­блич­ких так­ми­че­ња у Бе­о­гра­ду, као и на ме­ђу­на­род­ним у Ру­му­ни­ји, Се­вер­ној Ма­ке­до­ни­ји и Ита­ли­ји и нај­че­шће је осва­ја­ла пр­ва ме­ста. Ка­ко че­сто пу­ту­је са сво­јом про­фе­сор­ком Мар­фи­том Ву­јо­вић, на­сту­па­ла је на кон­цер­ти­ма у Не­мач­кој, а на­ред­ни је за­ка­зан за фе­бру­ар у Ослу.

Нај­ра­ди­је сви­ра Рах­ма­њи­но­ва, али му­зи­ка ни­је је­ди­на страст Ми­ла­не Јан­чић. Она се ду­го ба­ви­ла атле­ти­ком,  ко­је је на кра­ју мо­ра­ла да се од­рек­не, ка­ко би се му­зи­ци по­све­ти­ла у пот­пу­но­сти.

–  Би­ло је ве­о­ма те­шко ускла­ди­ти тре­нин­ге са ча­со­ви­ма и ве­жба­њем на кла­ви­ру, па сам на кра­ју од­у­ста­ла и од­лу­чи­ла се са­мо за му­зи­ку – ка­за­ла је она. – Кла­вир ми је у по­чет­ку био хо­би, али са­да је то по­ста­ло мно­го ви­ше од то­га.

За успех у му­зи­ци, ова мла­да пи­ја­нист­ки­ња на­гла­ша­ва да ни­је до­во­љан са­мо та­ле­нат.

– Та­ле­нат је­сте ва­жан, али је нај­ва­жни­ји труд и рад – ис­та­кла је она. –  Мо­ра­мо стал­но да ра­ди­мо на се­би и да по­ме­ра­мо сво­је гра­ни­це да би­смо по­ста­ли бо­љи. Ве­жбам ми­ни­мал­но два до три са­та днев­но, и то је са­да већ пре­шло у на­ви­ку.