PI­JA­NIST­KI­NJA MI­LA­NA JAN­ČIĆ NAJ­RA­DI­JE SVI­RA RAH­MA­NJI­NO­VA Kla­vir kao ži­vot­ni po­ziv

Ka­ko je re­kla za list „Dnev­nik“, na­ša sa­go­vor­ni­ca je is­tra­ži­va­la svet mu­zi­ke od ma­lih no­gu i eks­pe­ri­men­ti­sa­la sa raz­li­či­tim in­stru­men­ti­ma, da bi sa pet go­di­na de­fi­ni­tiv­no iza­bra­la kla­vir.

Iako je u po­čet­ku že­le­la da svi­ra har­mo­ni­ku, lju­bav pre­ma kla­vi­ru se br­zo raz­vi­la. Jan­čić je već po­sti­gla ve­li­ke uspe­he na re­pu­blič­kim i me­đu­na­rod­nim tak­mi­če­nji­ma, a svo­ju bu­duć­nost već u tre­ćem raz­re­du Mu­zič­ke ško­le „Pe­tar Kran­če­vić“ ja­sno vi­di – že­li da po­sta­ne pro­fe­sor.

– Pla­ni­ram da upi­šem kla­vir na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji u Lju­blja­ni kod pro­fe­so­ra Vla­di­mi­ra Mli­na­ri­ća – re­kla je na­ša sa­go­vor­ni­ca. – Na­kon to­ga, vo­le­la bih da na­sta­vim sa obra­zo­va­njem u obla­sti mu­zi­ke i stek­nem dok­to­rat, pa i sa­ma po­sta­nem pro­fe­sor­ka.

Ina­če, Mi­la­na Jan­čić uče­stvo­va­la je na ne­ko­li­ko re­pu­blič­kih tak­mi­če­nja u Be­o­gra­du, kao i na me­đu­na­rod­nim u Ru­mu­ni­ji, Se­ver­noj Ma­ke­do­ni­ji i Ita­li­ji i naj­če­šće je osva­ja­la pr­va me­sta. Ka­ko če­sto pu­tu­je sa svo­jom pro­fe­sor­kom Mar­fi­tom Vu­jo­vić, na­stu­pa­la je na kon­cer­ti­ma u Ne­mač­koj, a na­red­ni je za­ka­zan za fe­bru­ar u Oslu.

Naj­ra­di­je svi­ra Rah­ma­nji­no­va, ali mu­zi­ka ni­je je­di­na strast Mi­la­ne Jan­čić. Ona se du­go ba­vi­la atle­ti­kom,  ko­je je na kra­ju mo­ra­la da se od­rek­ne, ka­ko bi se mu­zi­ci po­sve­ti­la u pot­pu­no­sti.

–  Bi­lo je ve­o­ma te­ško uskla­di­ti tre­nin­ge sa ča­so­vi­ma i ve­žba­njem na kla­vi­ru, pa sam na kra­ju od­u­sta­la i od­lu­či­la se sa­mo za mu­zi­ku – ka­za­la je ona. – Kla­vir mi je u po­čet­ku bio ho­bi, ali sa­da je to po­sta­lo mno­go vi­še od to­ga.

Za uspeh u mu­zi­ci, ova mla­da pi­ja­nist­ki­nja na­gla­ša­va da ni­je do­vo­ljan sa­mo ta­le­nat.

– Ta­le­nat je­ste va­žan, ali je naj­va­žni­ji trud i rad – is­ta­kla je ona. –  Mo­ra­mo stal­no da ra­di­mo na se­bi i da po­me­ra­mo svo­je gra­ni­ce da bi­smo po­sta­li bo­lji. Ve­žbam mi­ni­mal­no dva do tri sa­ta dnev­no, i to je sa­da već pre­šlo u na­vi­ku.