„ДНЕВНИК” У КУЦУРИ Сваки детаљ на понос, све лепоте заједништва чувају од заборава

А кад кренете да се возате местом, онако наивно, очекујући да нећете наићи на нека значајнија изненађења, оп, пред вама се створи сам крај слепе уличице, па ајд у рикверц. А провала облака пропраћена разјареним ветром не попушта. Међутим, иако није умањила свеопшти утисак, јесте отежала задатак да фотографишемо баш сваки детаљ који Куцура свесрдно негује и којим се поноси.

– Мултикултуралност, уредност, пажљивост и међусобно разумевање мештана је оно најлепше што имамо – истиче председница Савета Месне заједнице Куцура Марија Златовић Арсенијевић. – То се види и по томе колико имамо клубова и удружења у селу, због чега нам ништа не мањка у друштвеном животу.

Сеоске успомене у старом парохијском дому

Више од 3.000 предмета старих и неколико векова, а који су у Куцури некада користили мештани – Русини, Срби и Мађари – последњих 17 година су уредно и тематски изложени у старом парохијском дому гркокатоличке цркве, а на иницијативу неколико мештана окупљених под Етно клубом „Отето од заборава”. Председница овог удружења грађана Аранка Међеши, спроводећи нас кроз простране просторије уређене као некадашње дневне, спаваће собе, кухиње, радионице, упознала нас је са свим лепотама њиховог волонтерског ангажмана, али и проблема са којима се сусрећу.

– Нико ме није тукао по ушима пре 17 година кад сам изјавила да ћемо ја и мој супруг плаћати струју и воду за добијени објекат, јер другог решења није било, а сад кад сам пензионер све ми је теже, а не могу да престанем, нити има ко да те рачуне преузме на себе – појашњава нам Аранка Међеши.

Када су тек почињали, главно питање је било – како напунити сав простор од двестотинак квадрата; а данас, како све више кућа остају без власника, те се услед продаје празне, питање је – где ставити све што добију!

– Млади не могу да схвате да се некад тако живело, да су наши преци користили одређене премдете, многе ствари ни не препознају, не знају чему су служиле – вели наша саговорница, истичући да имају лепу сарадњу са предшколском установом и основном школом, као и Месном заједницом, али и осталим удружењима у Куцури.

Два Културно-уметничка друштва – „Завичајно врело” и „Жатва” (илити „Жетва”) – при којима функционишу и два актива жена, неовисно удружење пензионера, па удружење инвалида рада, ловачка секција, Културно-просветно друштво „ДОК”, Фудбалски клуб „Искра” (који је ушао у Војвођанску лигу), шаховски клуб, Етно-кутак „Отето од заборава”, Мото-клуб „Пегасус”... само је део понуде у Куцури, која, логично, може да се похвали и бројним манифестацијама међу којима највше истичу „Капушњик фест” када праве традиционално јело – пржено квасно тесто са киселим купусом.

Мултикултуралност, уредност, пажљивост и међусобно разумевање мештана је оно најлепше што имамо (Марија Златовић Арсенијевић)

– Ми смо пољопривредни крај са најквалитетнијом земљом у Војводини. Наши мештани углавном сеју житарице, кукуруз и шећерну репу, али имамо и повртаре који на отвореном узгајају паприку и лук. Има и нешто воћара, малинара и оних који имају кајсије. А што се тиче сточарства, њих је мање него раније, и то људи држе овце и краве. Наши људи се труде, вредни су и не одустају – прича наша саговорница.

Љубављу и хуманошћу „јашу” ка бољем сутра

Страствена љубав према моторима већ 30 година окупља мештане Куцуре, а који од 2006. имају и званично регистрован Мото клуб „Пегасус” (по крилатом коњу Пегазу, сину Посејдона и Медузе).

– Ми од миља наше моторе зовемо коњима – каже председник Клуба Ђула Бајор, додајући да свако бира „коња” који му више одговара. – Трудимо се да учествујемо на хуманитарним акцијама, а пре 16-17 година почели смо да делимо пакетиће предшколцима и основцима преобучени у Мото деда Мразове. Последње три године са Туристичком организацијом општине Врбас организујемо Новогодишњи вашар, пред крај првог полугодишта. Тада нам помогне и Месна заједница, као и остала удружења из села, а на самом догађају буду мештани свих узраста, јер за свакога и буде понешто. Желимо да променимо лошу слику о моторашима, а коју људи имају на основу страних филмова. Срећом, наши људи данас све мање имају предрасуде.

На свега десетак минута од Врбаса и око сат до Новог Сада, мештани Куцуре свакодневно путују на посао ван села, а како ће ускоро прорадити пруга, свима ће бити лакше и брже да стигну до највећег војвођанског града.

– Кад проради пруга, нама ће асфалтирати пут од Врбаса до Куцуре, који је руиниран од тешке механизације, а добићемо и бициклистичку стазу која ће свима олакшати одлазак до станице. То ће бити одличан потез, а наши студенти неће морати да се селе у Нови Сад, већ ће моћи да путују на предавања – напомиње Златовић Арсенијевић.

Кад момци крену код цура лепих

Куцура је први пут у литератури забележена 1543. године као место које није довољно велико да би плаћало порез. Међутим, та слика се изменила колико 47 година касније, када је у селу било 18 кућа.

Само име потекло је највероватније од речи ‘Коцур (срп. Куцура) на Хорњици, по месту одакле су се Русини у 18. веку доселили. Међутим, постоји још једна варијанта – симпатична легенда – да су у Куцури живели рибари који су имали лепе ћерке, па када су момке из околних места питали где иду, ови би одговарали „Код цура”.

Међутим, оно што им је још хитније за решавање, јесте постављање семафора на раскрсници код основне школе, како би се саобраћај у тој зони регулисао, будући да кроз Куцуру тутње силни камиони, нарочито кад је пољопривредна сезона.

– Семафор нам је најнеопходнији и толико већ дуго ургирамо да нам је то велики проблем. Након слања дописа Месне заједнице и петиције мештана, обећано нам је да ће ове године то бити решено – напомиње председница Савета МЗ Куцура. – Што се тиче улагања у село, доста тога смо већ одрадили. Реконструисали смо центар, уредили терене, помогли смо свим удружењима да среде своје просторије, реновирали смо Дом културе, а план је да комплетно санирамо школу. За канализацију нам је обећано да ће ове године завршити комплетан пројекат и да ће се кренути са реализацијом, будући да нам је једна трећина села већ покривена цевима.

И док се у Врбасу за 30.000 евра не може купити ни празан плац, у Куцури се за те паре може узети одмах усељива кућа. А како смо имали прилику да видимо, село јест’ уредно, има довољно простора за све, а имају и шлајз на ДТД-у са све излетиштем. Коме је то довољно, правац Куцура! Само, немојте слушати навигацију на Гугл мапи, јер шта вештачка интелигеција зна како се заиста кроз Змајево стиже до жељеног одредишта!

Леа Радловачки