Где Дунав љуби облаке
(ФОТО) ОКТОБАРСКО КАМПОВАЊЕ ПО ИСТОЧНОЈ СРБИЈИ (1. ДЕО) Од Рамске тврђаве до Лепенског вира, ПУТОВАЊЕ између историје и природе
Био је обећавајуће леп дан, а пред нама октобарско камповање.У Тителу, првом успутном стајалишту, и на калдрми и под крошњама, недељно подне звонило је с цркве, а све подмилимбогом етикетирано је натписима „недеља нерадна”, осим Јацине пицерије у центру вароши.
А на обали, илити плажи која је то и била до краја лета, четири „палме” за Бачку, Тису, Банат и Бегеј, ко праве петокраке намигуше, помно прате дођошке сенке, док један алас стрпљиво чека да га жена зове на ручак.
Након атипичног недељног доручка, бели „комбајн” BatVan пробијао се кроз густе димне завесе које су ницале из околних банатских њива, а Дунав, који смо малочас прелазили на самом поласку из Срема, наједном се створио шири и огољенији, препун масивних плутајућих „тетриса”, као достојанствени вишевековни чувар смедеревске лепотице – тврђаве. А поред, усред плетенице класике, социјализма и савременог какогодгазвали стила, чучи Карађорђев дуд, док нас је на само неколико раскрсница одатле чекала живабила тетка „Линда”.
Труцкали смо се сумњивим путем од бетонских плоча, као по шинама, па кроз сам центар Пожаревца и гомиле богтепитајкаквих села до нашег коначног одредишта за први дан – Рамске тврђаве. Упловљавамо унутар зидина наше домаћице, кад и скела која је по последњи пут пристигла из јужног Баната, а са које смо дочекали „Србијанце” што се враћају с посла из Беле Цркве или Вршца. На паркингу с погледом од милион тона на Костолац, тик између реновиране некретнине из друге половине 15. века с једне стране и осмолетке преобучене у музеј, у ком место ђака непомично обитавају воштане Madame Ramisso фигуре, а који носи име по својој Белој пчели – Рамској тврђави, чекало нас је прво ноћење измиксано детонацијама из даљина, финим шуштањем вебаста (грејалице на дизел) и шкрипом каменчића под точковима успутних пролазника. Док се женски мозак целу ноћ питао да ли се и љуљашке на усамљеном дечјем игралишту њишу на ветру пред очима бесконачних звезда „смијалица”, мушки је једним оком мотрио на термостат и пратио сваки његов „шуш”, док није пребројао прва три.
Прохладно рано јутро дочекало нас је кратким договарањем око наредних станица, топлом кафом и поласком ка Сребрном језеру. Још по једна кафа (јер како то на камповању може да буде лоша идеја), шеткање по сувој и празној плажи под изграђеним наказама, неколико позирања и обиман доручак уз јогурт (јер како то тек на камповању може да буде лоша идеја), након чега смо се упутили ка Голубачкој тврђави, која нас је, за промену, дочекала с натписом „понедељак нерадан”. Пловећи уз Дунав, тамо где га граница најуже стишће, проналазимо необичан штек – напуштени Adventure Hub Camp где кадрови бивају све бољи! Напуштене баракице, нанизане као руске бакице, ових дана баш и нису навикле на ненајављену посету...
А главним путем, нешто даље десно, наиђосмо на село Добра – нешто што се не среће по нашим војвођанским крајевима. Изазовно је у неколико редова описати тај суживот природе и све њене деце: скромних кућица и богатих окућница, безименог потока, неколико начичканих пластова сена, мештанке која извирује из шипражја док око ње скакућу козе, јата врцавих патака и поноситих гусака, шуме нашминкане у јесење боје, али ево, све смо навели, па ви замишљајте...
Свеже саниран магистрални путић водио нас је кроз тунеле до погледа који је подсећао на типични јадрански залив, а онда до Лепенског вира да се подсетимо одакле смо кренули. Цивилизацијски. Ефектно изрежиран филм о проналаску неочекиваног археолошког блага – остатака најстаријег седелачког насеља у Европи – наводи на размишљање како се ових дана номадски начин живота поново враћа у моду... Пентрање и провлачење до хотела „Лепенски вир” – споменика социјализма и Пандорине кутије сећања – отворило је апетите, па је тако наша следећа дестинација постала – вечера! Поново неки штек, овог пута код Голубиња, иза дечјих терена, где два најмеденија напуштена четвороножна стражара дочекују непозване бучне госте, излећући из картонске кућице од микроталасне. Под салетлом, крај стола и клупа, каменог роштиља и безименог извора, уследило је још непозваног друштва с неколико необавезних чаврљања, а успут и жвакања кобасица из ватре (претходно из „Линде”) и преговори с пребројавањима тунела до чувене „двоцевке” (у чије смо постојање озбиљно почели да сумњамо), који нас доведоше до (не)видиковца најмрклијег погледа.
Није нам било свеједно, па смо једногласно одлучили да преноћиште позајмимо од дунавске обале под Текијом. Тражећи најбоље место, BatVan-ом смо успут „склопили” седелачки сунцобран од гвожђа и несаломиве оштре трске – борба из које је „комбајн” изашао с ожиљком на десном образу, ал’ победнички сијајући изнутра – укопали се у шљунак измешан са ситним и крупним смећем, и у врећама, без грејања (што је мистерија која је друге ноћи оба мозга држала на ивици сна), некако одбројавали смрзнуте сате до пред зору. Зору која нас је, тог трећег дана камповања, дочекала у загрљају густих облака и успаваног Дунава, који нам је јасно преносио невидљива чаврљања неразумљиве нам браће Румуна.
То је била само увертира у све оно што тек следи...
Текст и фото: Леа Радловачки