(ФОТО) „ДНЕВНИК” У ПОСЕТИ СПЕЦИЈАЛНОМ РЕЗЕРВАТУ ПРИРОДЕ „ДЕЛИБЛАТСКА ПЕШЧАРА” Све тајне европске Сахаре

Знам шта сте управо помислили: да ли је могуће да и ми усред Војводине имамо голи песак, који се раширио на 35.000 хектара на југу Панонске низије и јужном Банату, с обзиром на то да сам и сама визуализовала слику афричке пустиње у једноличној боји песка. Сигурни да ипак располажемо са богатством живих бића које су свој дом нашле у „мору” песка, овај пут упутили смо се управо ка овом специјалном резервату природе, у оквиру „Дневниковог” серијала о заштићеним природним добрима које баштинимо у Војводини, не би ли открили праву слику природног феномена, у свету познатог као „европска Сахара”.   

Постоји више теорија о постанку Делиблатске пешчаре, а како је за „Дневник” појаснио самостални референт за заштићена подручја и заштиту животне средине у ЈП „Војводина шуме” Горан Вучетић, једна од теза је прихватљива, по којој је она настала крајем леденог доба, у терцијеру и почетком плеистоцена, пре око 10.000 година, када се Панонско море повлачило према Ђердапској клисури. 

– Ово је изузетно јако кошарско подручје, те кошава дува и до 140 км на час, а под утицајем тако јаког ветра, талог који је нанет на Ђердапску клисуру се разносио и таложио, формирајући дински рељеф, са пешчаним динима од 70 метара надморске висине, па све до око 200 метара. Пешчара  данас води антропогено порекло, но њена вегетација исконски је формирана природним путем, у периоду од 7.000 година пре нове ере. Тада је владала степска вегетација, уз аутохтоне шуме храста виргилијане и сребрнолисне липе. Тај процес насељавања трајао је до 2.500 година пре нове ере, када је успостављен стабилан екоситем, с обзиром на то да људска нога до тада ту још није крочила. Међутим, досељавањем човека долази до урушавања природног баланса... 

У време Отоманског царства и Хазбуршке монархије, након повлачења Турака, од аутохтоних шума остали су пустош и гареж. Каније га је Марија Терезија насељавала Немцима, те је природно било да се формирају околна села, што је довело до прекомерне испаше и неконтролисане сече, односно ремећења природног баланса. Јак ветар поново је почео да разноси песак, а опстанак локалног становништва је крајем 18. века био доведен у питање, прича наш саговорник. 

Загајичка брда с погледом на Вршачки брег

„Ако нисте били на Загајичким брдима, онда нисте ни били на Делиблатској пешчари” поручује нам Горан Вучетић, док се из насеља Шушара пењемо ка овој дестинацији. Што смо ближе врху, то нам поглед обухвата целокупни предео. Са једне стране ветропарк, а поглед даље „хвата” и Вршачки брег. Дински рељеф је јединствен, као да је неки уметник сваку контуру исцртао прецизним линијама, а наш саговорник каже да неке од дина иду и до 246 метара. 

Прекривене травнатим тепихом, из песка се мозично истичу аутохтоне шуме храста виргилијане и појединачно цера. Природну лепоту урушавају инвазивне врсте, те им је у плану догодине да их активним мерама заштите уклоне. Ту је постављена тригонометријска тачка, исклесана у камену пирамидалног облика.

„Ако нисте били на Загајичким брдима, онда нисте ни били на Делиблатској пешчари” поручује нам Горан Вучетић, док се из насеља Шушара пењемо ка овој дестинацији. Што смо ближе врху, то нам поглед обухвата целокупни предео. Са једне стране ветропарк, а поглед даље „хвата” и Вршачки брег. Дински рељеф је јединствен, као да је неки уметник сваку контуру исцртао прецизним линијама, а наш саговорник каже да неке од дина иду и до 246 метара. Прекривене травнатим тепихом, из песка се мозично истичу аутохтоне шуме храста виргилијане и појединачно цера. Природну лепоту урушавају инвазивне врсте, те им је у плану догодине да их активним мерама заштите уклоне. Ту је постављена тригонометријска тачка, исклесана у камену пирамидалног облика.

– Око 1812. године, одлуком Угарског парламента пошумљено је 40.800 хектара површине, од чега је 16.800 хектара било отвореног песка. Имајући у виду да је испод њих песак, а нема ни површинских вода, почели су да саде тополе, борове и брезе, но успех је био слаб, с обзиром на то да су за 20 година успели да пошуме око 5.000 хектара. Револуцију је касније донео други шумски стручњак, који је почео да сади и атохтони багрем. Он је одиграо кључну улогу у везивању песка, јер има јаку изданачку моћ, отпоран је на издувине и засипавања. Битан фактор је и тај да може да везује елементарни азот из ваздуха. До 1912. године пошумљено је око 12.000 хектара површине, а екосистем је изнова успостављен, те није било даље опасности од еолске ерозије – прича наш саговорник.

Југословенска ера бриге о овом подручју почиње 1912. године, када је око 200 хектара локалитета на Црном врху стављено у прву зону заштите, што важи до данас, каже наш домаћин, а 1977. године Делиблатска пешчара проглашена је специјалним резерватом природе на 30.000 хектара. Међутим, 2002. године, након ревизије, границе су проширене за још 5.000 хектара, од чега је 52 одсто територије под шумом. Подручје данас представља последњу и највећу оазу пешчарске, степске, шумске и мочварне вегетације, јединственог биотопа у Европи. У резервату се негују реликти, раритети, субендеми и ендеми, а симбол Делиблатске пешчаре је јединствена заједница банатског божура. 

– Та ендемска врста је издвојена само на локалитету Фламунда. Строго заштићене су и коцкавица, шерпет, степско смиље, степско ковиље, гороцвет, а једна од ендемских врста је и панчићев пелин, који је пре 40 година нађен код Шушаре, но више га ни ту нема, те страхујемо да смо ту врсту у међувремену изгубили, но, не губимо наду и тражићемо га даље. 

Наше путешествије по европској Сахари, испратили су и разни облици животињских врста, од лептира и гуштера до бића која „харају” небом, док смо са богомољком имали озбиљан „photoshooting”, јер је исконски имала жељу да се нађе на странама нашег  листа. Горан нам каже да обилују богатством живота, а заштитни знак је ендем – земљишни инсект тентрија. 

 – Имали смо орла крсташа и покушавамо да га вратимо активним мерама заштите, тако што смо за 20 година успели да очистимо 200 хектара глогара, а са локалним сточарима смо вратили испашу на том станишту. Покушавамо да добијемо што више степске вегетације на којој живе текунице, а којима се храни овај грабљивац. Имали смо два гнезда, сада немамо ниједно, те се надамо да ћемо овим мерама успети у нашој намери. Од орлова су присутни и мишар, змијар, а имамо и два гнезда орла белорепана – прича Вучетић, додавши да су строго заштићене врсте скочимиш и слепо куче такође нашле свој дом у овом природном амбијенту. 

Полазна тачка нашег путовања била је у омладинском насељу Паја Маргановић, свима познато као Чардак, што је за туристе најатрактивнија дестинација. Вучетић каже да су баш ту рађена мерења квалитета ваздуха и према добијеним параметрима, он је као на Златибору. Одатле крећу и шетне стазе, а инфо табле описују њихове путање и дужине, те и они са мањком кондиције могу да пронађу ону која им паше. А изненадила нас је инфо да су одавде поникли култни наслови „Ко то тамо пева”, „Свети Георгије убива аждаху”, а последњи захтев који су имали је за снимање филма „Деца Козаре”. 

Ивана Бакмаз