(FOTO) „DNEVNIK” U POSETI SPECIJALNOM REZERVATU PRIRODE „DELIBLATSKA PEŠČARA” Sve tajne evropske Sahare

Znam šta ste upravo pomislili: da li je moguće da i mi usred Vojvodine imamo goli pesak, koji se raširio na 35.000 hektara na jugu Panonske nizije i južnom Banatu, s obzirom na to da sam i sama vizualizovala sliku afričke pustinje u jednoličnoj boji peska. Sigurni da ipak raspolažemo sa bogatstvom živih bića koje su svoj dom našle u „moru” peska, ovaj put uputili smo se upravo ka ovom specijalnom rezervatu prirode, u okviru „Dnevnikovog” serijala o zaštićenim prirodnim dobrima koje baštinimo u Vojvodini, ne bi li otkrili pravu sliku prirodnog fenomena, u svetu poznatog kao „evropska Sahara”.   

Postoji više teorija o postanku Deliblatske peščare, a kako je za „Dnevnik” pojasnio samostalni referent za zaštićena područja i zaštitu životne sredine u JP „Vojvodina šume” Goran Vučetić, jedna od teza je prihvatljiva, po kojoj je ona nastala krajem ledenog doba, u tercijeru i početkom pleistocena, pre oko 10.000 godina, kada se Panonsko more povlačilo prema Đerdapskoj klisuri. 

– Ovo je izuzetno jako košarsko područje, te košava duva i do 140 km na čas, a pod uticajem tako jakog vetra, talog koji je nanet na Đerdapsku klisuru se raznosio i taložio, formirajući dinski reljef, sa peščanim dinima od 70 metara nadmorske visine, pa sve do oko 200 metara. Peščara  danas vodi antropogeno poreklo, no njena vegetacija iskonski je formirana prirodnim putem, u periodu od 7.000 godina pre nove ere. Tada je vladala stepska vegetacija, uz autohtone šume hrasta virgilijane i srebrnolisne lipe. Taj proces naseljavanja trajao je do 2.500 godina pre nove ere, kada je uspostavljen stabilan ekositem, s obzirom na to da ljudska noga do tada tu još nije kročila. Međutim, doseljavanjem čoveka dolazi do urušavanja prirodnog balansa... 

U vreme Otomanskog carstva i Hazburške monarhije, nakon povlačenja Turaka, od autohtonih šuma ostali su pustoš i garež. Kanije ga je Marija Terezija naseljavala Nemcima, te je prirodno bilo da se formiraju okolna sela, što je dovelo do prekomerne ispaše i nekontrolisane seče, odnosno remećenja prirodnog balansa. Jak vetar ponovo je počeo da raznosi pesak, a opstanak lokalnog stanovništva je krajem 18. veka bio doveden u pitanje, priča naš sagovornik. 

Zagajička brda s pogledom na Vršački breg

„Ako niste bili na Zagajičkim brdima, onda niste ni bili na Deliblatskoj peščari” poručuje nam Goran Vučetić, dok se iz naselja Šušara penjemo ka ovoj destinaciji. Što smo bliže vrhu, to nam pogled obuhvata celokupni predeo. Sa jedne strane vetropark, a pogled dalje „hvata” i Vršački breg. Dinski reljef je jedinstven, kao da je neki umetnik svaku konturu iscrtao preciznim linijama, a naš sagovornik kaže da neke od dina idu i do 246 metara. 

Prekrivene travnatim tepihom, iz peska se mozično ističu autohtone šume hrasta virgilijane i pojedinačno cera. Prirodnu lepotu urušavaju invazivne vrste, te im je u planu dogodine da ih aktivnim merama zaštite uklone. Tu je postavljena trigonometrijska tačka, isklesana u kamenu piramidalnog oblika.

„Ako niste bili na Zagajičkim brdima, onda niste ni bili na Deliblatskoj peščari” poručuje nam Goran Vučetić, dok se iz naselja Šušara penjemo ka ovoj destinaciji. Što smo bliže vrhu, to nam pogled obuhvata celokupni predeo. Sa jedne strane vetropark, a pogled dalje „hvata” i Vršački breg. Dinski reljef je jedinstven, kao da je neki umetnik svaku konturu iscrtao preciznim linijama, a naš sagovornik kaže da neke od dina idu i do 246 metara. Prekrivene travnatim tepihom, iz peska se mozično ističu autohtone šume hrasta virgilijane i pojedinačno cera. Prirodnu lepotu urušavaju invazivne vrste, te im je u planu dogodine da ih aktivnim merama zaštite uklone. Tu je postavljena trigonometrijska tačka, isklesana u kamenu piramidalnog oblika.

– Oko 1812. godine, odlukom Ugarskog parlamenta pošumljeno je 40.800 hektara površine, od čega je 16.800 hektara bilo otvorenog peska. Imajući u vidu da je ispod njih pesak, a nema ni površinskih voda, počeli su da sade topole, borove i breze, no uspeh je bio slab, s obzirom na to da su za 20 godina uspeli da pošume oko 5.000 hektara. Revoluciju je kasnije doneo drugi šumski stručnjak, koji je počeo da sadi i atohtoni bagrem. On je odigrao ključnu ulogu u vezivanju peska, jer ima jaku izdanačku moć, otporan je na izduvine i zasipavanja. Bitan faktor je i taj da može da vezuje elementarni azot iz vazduha. Do 1912. godine pošumljeno je oko 12.000 hektara površine, a ekosistem je iznova uspostavljen, te nije bilo dalje opasnosti od eolske erozije – priča naš sagovornik.

Jugoslovenska era brige o ovom području počinje 1912. godine, kada je oko 200 hektara lokaliteta na Crnom vrhu stavljeno u prvu zonu zaštite, što važi do danas, kaže naš domaćin, a 1977. godine Deliblatska peščara proglašena je specijalnim rezervatom prirode na 30.000 hektara. Međutim, 2002. godine, nakon revizije, granice su proširene za još 5.000 hektara, od čega je 52 odsto teritorije pod šumom. Područje danas predstavlja poslednju i najveću oazu peščarske, stepske, šumske i močvarne vegetacije, jedinstvenog biotopa u Evropi. U rezervatu se neguju relikti, rariteti, subendemi i endemi, a simbol Deliblatske peščare je jedinstvena zajednica banatskog božura. 

– Ta endemska vrsta je izdvojena samo na lokalitetu Flamunda. Strogo zaštićene su i kockavica, šerpet, stepsko smilje, stepsko kovilje, gorocvet, a jedna od endemskih vrsta je i pančićev pelin, koji je pre 40 godina nađen kod Šušare, no više ga ni tu nema, te strahujemo da smo tu vrstu u međuvremenu izgubili, no, ne gubimo nadu i tražićemo ga dalje. 

Naše putešestvije po evropskoj Sahari, ispratili su i razni oblici životinjskih vrsta, od leptira i guštera do bića koja „haraju” nebom, dok smo sa bogomoljkom imali ozbiljan „photoshooting”, jer je iskonski imala želju da se nađe na stranama našeg  lista. Dragan nam kaže da obiluju bogatstvom života, a zaštitni znak je endem – zemljišni insekt tentrija. 

 – Imali smo orla krstaša i pokušavamo da ga vratimo aktivnim merama zaštite, tako što smo za 20 godina uspeli da očistimo 200 hektara glogara, a sa lokalnim stočarima smo vratili ispašu na tom staništu. Pokušavamo da dobijemo što više stepske vegetacije na kojoj žive tekunice, a kojima se hrani ovaj grabljivac. Imali smo dva gnezda, sada nemamo nijedno, te se nadamo da ćemo ovim merama uspeti u našoj nameri. Od orlova su prisutni i mišar, zmijar, a imamo i dva gnezda orla belorepana – priča Vučetić, dodavši da su strogo zaštićene vrste skočimiš i slepo kuče takođe našle svoj dom u ovom prirodnom ambijentu. 

Polazna tačka našeg putovanja bila je u omladinskom naselju Paja Marganović, svima poznato kao Čardak, što je za turiste najatraktivnija destinacija. Vučetić kaže da su baš tu rađena merenja kvaliteta vazduha i prema dobijenim parametrima, on je kao na Zlatiboru. Odatle kreću i šetne staze, a info table opisuju njihove putanje i dužine, te i oni sa manjkom kondicije mogu da pronađu onu koja im paše. A iznenadila nas je info da su odavde ponikli kultni naslovi „Ko to tamo peva”, „Sveti Georgije ubiva aždahu”, a poslednji zahtev koji su imali je za snimanje filma „Deca Kozare”. 

Ivana Bakmaz