АТИЛА ВАРАДИ, НАГРАЂИВАНИ И ОДНЕДАВНО ПЕНЗИОНИСАНИ ВАТРОГАСАЦ Највећа награда су спасени људски животи ТРИ ГЕНЕРАЦИЈЕ НА ОВОМ ХУМАНОМ ПОСЛУ
Атила Варади, однедавно пензионисани ватрогасац био је припадник новосадског Ватрогасно-спасилачког батаљона МУП Србије, али и члан Тима за спасавање из рушевина.
За „Дневник“ се присећа тешких дана током бомбардовања, спасавања људи из пожару у згради Новосадског отвореног радничког универзитета, извлачења људи из аутомобила током саобраћајних незгода, али и пружање помоћи људима ван Србије.
У фебруару прошле године када је разорни земљотрес погодио југоисток Турске даноноћно, раме уз раме, надљудским напорима спасавали су унесрећене испод рушевина.
- Живео сам тај ватрогасни живот од 1995. Онда одједном, пресечеш и нема више. Схватим да ми телефон више не звони, због одласка на терен. Па погледам, да ли сам заборавио да га упалим. Онда се сетим, да сам у пензији. Тако је било на почетку, јер сам пензионисан 1. априла. Сада сам се навикао. Лепо је да се човек мало опусти и некако врати у колосек. Некако сам увек, што би рекли, био под ручном. Сада проводим време са унуком, али држим обуке у Добровољном ватрогасном друштву. Изгледа је тачна она реченица: Једном ватрогасац, увек ватрогасац – казао је Варади.
Посао ватрогасца подразумева и спасавање голуба
Анегдоте су такође обележиле Атилин радни век. Вели да су имали необичан позив у оквиру ког је од њих тражено да скину голуба са гране. Најпре су мисли да је шала, али су ипак отишли на терен и видели да се голуб уплео у мрежу, те је акција завршена на најбољи могући начин по птицу
–Звала нас је жена пошто јој је улетео слепи миш у кућу. Рекла нам је да је у купатилу да не сме да изађе. Изашли смо на терен и избацили слепог миша из куће– присећа се Варади, као и многобројних акција спасавања животиња заглављених у шахту, на дрвету и тако даље.
Његово радно место је вели било специфично, јер је морао много тога да ради, и морао је да одговори на све изазове.
- Шта год да је испред ватрогасца он то мора да реши. Ми немамо службу иза нас – каже наш саговорник.
Најтежи дани били су током бомбардовања. Тих 78 дана за ватрогасце није било предаха.
- Током бомбардовања највише времена смо провели у рафинерији која је била препуна деривата. Били смо повезани с радио-аматерима који су пратили летове и они су нам дојављивали када треба да напустимо терен. Бежали смо у склоништа, па опет на терен, док не наиђе нови авион. Колико пута смо бежали, да не причам… - каже Варади.
Присећа се да су ватрогасци ноћу прешли Жежељев мост, јер је био пожар у Петроварадину. Иако није било безбедно и постојала је могућност да не пређу преко Дунава, донелу су једногласну одлуку да иду да гасе пожар и успели су у томе, иако је претила опсасност да бомбе падну на мост.
У Улици Јанка Чмелика на Детелинари када је пала бомба, тресло се у целом граду. И у самој бригади каже Варади су осетили подрхтавање тла.
- Огроман кратер се простирао испред нас више од десет метара ширине. Одмах се вода појавила. Отварали смо врата насилно да видимо где су људи. Није било толико људи колико смо мислили да ће бити- казао је Варади.
Са колегама Гојком Родићем и Светозарем Гајићем, 6. априла 2000, надчовечанским напорима и упорношћу Варади је спасао три живота на 12. и 13. спрату солитера-буктиње, током стравичног пожара у Новосадском отвореном радничком универзитету.
- Пожарно оптерећење је било велико. Горела је ватра, дувао је ветар. Све је плануло. Кроз техничке канале све се провлачило кроз зграду. Мене је фасцинирала жена из такси удружења која је скочила на спољну јединицу климе да се спаси. Један дечко је висио на каблу. Њега смо успели да ухватимо тренутак пре него што је кабл отпао. Да смо секунду закаснили не би га спасили – каже наш саговорник.
Три генерације ватрогасаца
Атилин отац је био у Ватрогасном друштву, а он је љубав ка свом хуманом послу пренео и на сина Бориса који је такође ватрогасац у новосадском Ватрогасно-спасилачком батаљону МУП Србије, а и унук ће по свему судећи њиховим стопама.
- Унук већ доста тога зна иако је још мали. Видећемо када порасте шта ће желети да ради, обзиром да су и деда и тата у униформи велика је вероватноћа да ће и он тим стопама – каже Атила.
Током службовања било је и ситуација када им нимало није било лако, јер су долазећи на места саобраћајних несрећа доживљавали да им људи издахну на рукама.
- Највећа је награда спасити људски живот. Али када дође до трагичног исхода, сваком тешко пада па и нама. Тада себи, а и касније и млађим колегама стално говорим да нисмо ми криви што су људи умрли нама на рукама. Да смо ми ту да помогнемо. На тај начин покушавамо, да то не схватимо лично. Тешко је, не могу вам рећи да је лако. Када човек то прихвати на срце, све то пукне – каже наш саговорник.
Прошле године Атила је боравио у Турској , где су помагали унесрећенима које је погодио разорни земљотрес. Првих дана радили су у центру Антаира, који је бројао око 500.000 становника.
- На периферији је све изгледало страшно. Нема кућа, улице нестале. Свуда око нас су се непрестано чуле сирене Хитне помоћи или колега ватрогасаца-спасилаца. Једноставно, сусрели смо се са апокалипсом. Нон стоп су била подрхтавања – каже наш саоговнрик, који је са сином Борисом који је такође ватрогасац боравио у Турској.
Син Борис и наш саговорник у категорији за колективни подвиг, носиоци су Златних плакета “Најплеменитији подвиг године” у традиционалној акцији “Вечерњих новости”. Атила је једини двоструки добитник овог угледног признања, које се додељује већ 61. годину. Први пут за 2000, због хуманог чина током пожара на Радничком универзитету, а други пут за 2023. када је заједно са сином и још 43 колега ватрогасаца-спасилаца из Србије, боравио у Турској и пружао помоћ онима којима је то било потребно.
Слађана Аничић Илић
