ATILA VARADI, NAGRAĐIVANI I ODNEDAVNO PENZIONISANI VATROGASAC Najveća nagrada su spaseni ljudski životi TRI GENERACIJE NA OVOM HUMANOM POSLU
Atila Varadi, odnedavno penzionisani vatrogasac bio je pripadnik novosadskog Vatrogasno-spasilačkog bataljona MUP Srbije, ali i član Tima za spasavanje iz ruševina.
Za „Dnevnik“ se priseća teških dana tokom bombardovanja, spasavanja ljudi iz požaru u zgradi Novosadskog otvorenog radničkog univerziteta, izvlačenja ljudi iz automobila tokom saobraćajnih nezgoda, ali i pružanje pomoći ljudima van Srbije.
U februaru prošle godine kada je razorni zemljotres pogodio jugoistok Turske danonoćno, rame uz rame, nadljudskim naporima spasavali su unesrećene ispod ruševina.
- Živeo sam taj vatrogasni život od 1995. Onda odjednom, presečeš i nema više. Shvatim da mi telefon više ne zvoni, zbog odlaska na teren. Pa pogledam, da li sam zaboravio da ga upalim. Onda se setim, da sam u penziji. Tako je bilo na početku, jer sam penzionisan 1. aprila. Sada sam se navikao. Lepo je da se čovek malo opusti i nekako vrati u kolosek. Nekako sam uvek, što bi rekli, bio pod ručnom. Sada provodim vreme sa unukom, ali držim obuke u Dobrovoljnom vatrogasnom društvu. Izgleda je tačna ona rečenica: Jednom vatrogasac, uvek vatrogasac – kazao je Varadi.
Posao vatrogasca podrazumeva i spasavanje goluba
Anegdote su takođe obeležile Atilin radni vek. Veli da su imali neobičan poziv u okviru kog je od njih traženo da skinu goluba sa grane. Najpre su misli da je šala, ali su ipak otišli na teren i videli da se golub upleo u mrežu, te je akcija završena na najbolji mogući način po pticu
–Zvala nas je žena pošto joj je uleteo slepi miš u kuću. Rekla nam je da je u kupatilu da ne sme da izađe. Izašli smo na teren i izbacili slepog miša iz kuće– priseća se Varadi, kao i mnogobrojnih akcija spasavanja životinja zaglavljenih u šahtu, na drvetu i tako dalje.
Njegovo radno mesto je veli bilo specifično, jer je morao mnogo toga da radi, i morao je da odgovori na sve izazove.
- Šta god da je ispred vatrogasca on to mora da reši. Mi nemamo službu iza nas – kaže naš sagovornik.
Najteži dani bili su tokom bombardovanja. Tih 78 dana za vatrogasce nije bilo predaha.
- Tokom bombardovanja najviše vremena smo proveli u rafineriji koja je bila prepuna derivata. Bili smo povezani s radio-amaterima koji su pratili letove i oni su nam dojavljivali kada treba da napustimo teren. Bežali smo u skloništa, pa opet na teren, dok ne naiđe novi avion. Koliko puta smo bežali, da ne pričam… - kaže Varadi.
Priseća se da su vatrogasci noću prešli Žeželjev most, jer je bio požar u Petrovaradinu. Iako nije bilo bezbedno i postojala je mogućnost da ne pređu preko Dunava, donelu su jednoglasnu odluku da idu da gase požar i uspeli su u tome, iako je pretila opsasnost da bombe padnu na most.
U Ulici Janka Čmelika na Detelinari kada je pala bomba, treslo se u celom gradu. I u samoj brigadi kaže Varadi su osetili podrhtavanje tla.
- Ogroman krater se prostirao ispred nas više od deset metara širine. Odmah se voda pojavila. Otvarali smo vrata nasilno da vidimo gde su ljudi. Nije bilo toliko ljudi koliko smo mislili da će biti- kazao je Varadi.
Sa kolegama Gojkom Rodićem i Svetozarem Gajićem, 6. aprila 2000, nadčovečanskim naporima i upornošću Varadi je spasao tri života na 12. i 13. spratu solitera-buktinje, tokom stravičnog požara u Novosadskom otvorenom radničkom univerzitetu.
- Požarno opterećenje je bilo veliko. Gorela je vatra, duvao je vetar. Sve je planulo. Kroz tehničke kanale sve se provlačilo kroz zgradu. Mene je fascinirala žena iz taksi udruženja koja je skočila na spoljnu jedinicu klime da se spasi. Jedan dečko je visio na kablu. Njega smo uspeli da uhvatimo trenutak pre nego što je kabl otpao. Da smo sekundu zakasnili ne bi ga spasili – kaže naš sagovornik.
Tri generacije vatrogasaca
Atilin otac je bio u Vatrogasnom društvu, a on je ljubav ka svom humanom poslu preneo i na sina Borisa koji je takođe vatrogasac u novosadskom Vatrogasno-spasilačkom bataljonu MUP Srbije, a i unuk će po svemu sudeći njihovim stopama.
- Unuk već dosta toga zna iako je još mali. Videćemo kada poraste šta će želeti da radi, obzirom da su i deda i tata u uniformi velika je verovatnoća da će i on tim stopama – kaže Atila.
Tokom službovanja bilo je i situacija kada im nimalo nije bilo lako, jer su dolazeći na mesta saobraćajnih nesreća doživljavali da im ljudi izdahnu na rukama.
- Najveća je nagrada spasiti ljudski život. Ali kada dođe do tragičnog ishoda, svakom teško pada pa i nama. Tada sebi, a i kasnije i mlađim kolegama stalno govorim da nismo mi krivi što su ljudi umrli nama na rukama. Da smo mi tu da pomognemo. Na taj način pokušavamo, da to ne shvatimo lično. Teško je, ne mogu vam reći da je lako. Kada čovek to prihvati na srce, sve to pukne – kaže naš sagovornik.
Prošle godine Atila je boravio u Turskoj , gde su pomagali unesrećenima koje je pogodio razorni zemljotres. Prvih dana radili su u centru Antaira, koji je brojao oko 500.000 stanovnika.
- Na periferiji je sve izgledalo strašno. Nema kuća, ulice nestale. Svuda oko nas su se neprestano čule sirene Hitne pomoći ili kolega vatrogasaca-spasilaca. Jednostavno, susreli smo se sa apokalipsom. Non stop su bila podrhtavanja – kaže naš saogovnrik, koji je sa sinom Borisom koji je takođe vatrogasac boravio u Turskoj.
Sin Boris i naš sagovornik u kategoriji za kolektivni podvig, nosioci su Zlatnih plaketa “Najplemenitiji podvig godine” u tradicionalnoj akciji “Večernjih novosti”. Atila je jedini dvostruki dobitnik ovog uglednog priznanja, koje se dodeljuje već 61. godinu. Prvi put za 2000, zbog humanog čina tokom požara na Radničkom univerzitetu, a drugi put za 2023. kada je zajedno sa sinom i još 43 kolega vatrogasaca-spasilaca iz Srbije, boravio u Turskoj i pružao pomoć onima kojima je to bilo potrebno.
Slađana Aničić Ilić
