ИНТЕРАКТИВНА ШЕТЊА КРОЗ НОВИ САД КАО ПОЗОРИШНА ПРЕДСТАВА Митско уточиште

Римини протокол, један од водећих светских позоришних ансамбала радио је многе представе које би се могле назвати имерзивним - што подразумева учешће такозваних обичних људи, па и гледаоца, као самих глумаца.  Сада је на репертоару и једна која је под њиховим водством настала о главном граду Војводине.  Зове се “Нови Сад: митско уточиште”.

Представу чини аудио-визуелна мапа, односно интерактивна поставка која од гледаоца прави шетача. Почевши на Мосту “Дуга”, група публике бива увучена (имерзија) у срце града, пратећи глас на слушалицама, а повремено и слику на својим телефонима. Од места до места, развија се прича писца и његове познанице, која оживљава пределе града који се за то време прелазе. Пошто се публика подели у неколико група, могу рећи у име своје да смо слушали приче о Тврђави, Дунавском парку, Студију “М”, концептуалној пракси новосадских неоавангардиста, променади, лагумима, Католичкој порти, окршају старог и новог кроз судар Норка, СНП-а и Радијатора...     

У објашњењу перформанса се каже да је интерактивна шетња део пројекта Public Spaces Re:claimed који спаја урбану социологију и уметност како би утицали на развој нових идентитета јавних простора у савременим градовима. Рецимо да је мени највеће изненађење било видети Католичку порту како је претворена у плажу. Запамтио сам је као стециште панкера и скинхеда, а деведесетих је врвела од живота новосадске омладине која је имала веома мало простора за излаз(ак).

Пројекат је реализован у сарадњи уметника из три града, Скопља, Тиране и Новог Сад, управо као изазов за нашу перцепцију јавних простор аи понашање у оквирима једног града, културе, система. То је посебно занимљиво када се уочи са извесном дистанцом, односно када имате довољно година да видите шта се све променило, а шта је све остало исто.

Прича “Нови Сад: митско уточиште” може да функционише и независно од нечијег ранијег поимања града као места властитих успомена. Драматургија проласка кроз специфичности градских простора, у смислу да слушате нешто што би се могло назвати и радио-драма, при томе сусрећући учеснике перформанса из других група и пролазнике који немају везе са тим у каквом сте ви филму, а сигурно да привлачите пажњу једни другима, дефинитивно је веома узбудљива позиција. 

Концепт перформанса су креирали Атила Антал и Вишња Жугић. У реализацији, Антал је режирао и био драматург, док је Вишња Жугић радила на просторним решењима. Текстове су писали, преписали и модификовали Вишња Жугић, Атила Антал, Јохан Коста и Ивана Нелковска. Камером су баратали Миљан Вулетић и Игор Ђокић, а монтажу радили Вулетић и Антал. Анимација је дело Јохана Косте, а музика Клодете Бузи и Атиле Антала, који је радио и дизајн звука. 

У самој реализацији видео-материјала препознао сам уметнице из колектива “Покретница”, али и многе друге глумце и глумице. Неке сам можда само препознао по гласовима, па се не бих усудио да их наводим овде. Можда би било још интерактивније, па и атрактивније да смо сцене затицали ин ситу (на лицу места), мада је изузетно драматично и уметнички прегнантно било гледати и снимљене материјале у односу са оним што се дешавало овде и сада.

Игор Бурић