INTERAKTIVNA ŠETNJA KROZ NOVI SAD KAO POZORIŠNA PREDSTAVA Mitsko utočište

Rimini protokol, jedan od vodećih svetskih pozorišnih ansambala radio je mnoge predstave koje bi se mogle nazvati imerzivnim - što podrazumeva učešće takozvanih običnih ljudi, pa i gledaoca, kao samih glumaca.  Sada je na repertoaru i jedna koja je pod njihovim vodstvom nastala o glavnom gradu Vojvodine.  Zove se “Novi Sad: mitsko utočište”.

Predstavu čini audio-vizuelna mapa, odnosno interaktivna postavka koja od gledaoca pravi šetača. Počevši na Mostu “Duga”, grupa publike biva uvučena (imerzija) u srce grada, prateći glas na slušalicama, a povremeno i sliku na svojim telefonima. Od mesta do mesta, razvija se priča pisca i njegove poznanice, koja oživljava predele grada koji se za to vreme prelaze. Pošto se publika podeli u nekoliko grupa, mogu reći u ime svoje da smo slušali priče o Tvrđavi, Dunavskom parku, Studiju “M”, konceptualnoj praksi novosadskih neoavangardista, promenadi, lagumima, Katoličkoj porti, okršaju starog i novog kroz sudar Norka, SNP-a i Radijatora...     

U objašnjenju performansa se kaže da je interaktivna šetnja deo projekta Public Spaces Re:claimed koji spaja urbanu sociologiju i umetnost kako bi uticali na razvoj novih identiteta javnih prostora u savremenim gradovima. Recimo da je meni najveće iznenađenje bilo videti Katoličku portu kako je pretvorena u plažu. Zapamtio sam je kao stecište pankera i skinheda, a devedesetih je vrvela od života novosadske omladine koja je imala veoma malo prostora za izlaz(ak).

Projekat je realizovan u saradnji umetnika iz tri grada, Skoplja, Tirane i Novog Sad, upravo kao izazov za našu percepciju javnih prostor ai ponašanje u okvirima jednog grada, kulture, sistema. To je posebno zanimljivo kada se uoči sa izvesnom distancom, odnosno kada imate dovoljno godina da vidite šta se sve promenilo, a šta je sve ostalo isto.

Priča “Novi Sad: mitsko utočište” može da funkcioniše i nezavisno od nečijeg ranijeg poimanja grada kao mesta vlastitih uspomena. Dramaturgija prolaska kroz specifičnosti gradskih prostora, u smislu da slušate nešto što bi se moglo nazvati i radio-drama, pri tome susrećući učesnike performansa iz drugih grupa i prolaznike koji nemaju veze sa tim u kakvom ste vi filmu, a sigurno da privlačite pažnju jedni drugima, definitivno je veoma uzbudljiva pozicija. 

Koncept performansa su kreirali Atila Antal i Višnja Žugić. U realizaciji, Antal je režirao i bio dramaturg, dok je Višnja Žugić radila na prostornim rešenjima. Tekstove su pisali, prepisali i modifikovali Višnja Žugić, Atila Antal, Johan Kosta i Ivana Nelkovska. Kamerom su baratali Miljan Vuletić i Igor Đokić, a montažu radili Vuletić i Antal. Animacija je delo Johana Koste, a muzika Klodete Buzi i Atile Antala, koji je radio i dizajn zvuka. 

U samoj realizaciji video-materijala prepoznao sam umetnice iz kolektiva “Pokretnica”, ali i mnoge druge glumce i glumice. Neke sam možda samo prepoznao po glasovima, pa se ne bih usudio da ih navodim ovde. Možda bi bilo još interaktivnije, pa i atraktivnije da smo scene zaticali in situ (na licu mesta), mada je izuzetno dramatično i umetnički pregnantno bilo gledati i snimljene materijale u odnosu sa onim što se dešavalo ovde i sada.

Igor Burić