ДВА ВЕКА ЛЕТОПИСА МАТИЦЕ СРПСКЕ Чудо божије

У присуству бројних званица и учесника скупа, поздравне речи упутили су патријарх српски Порфирије, секретар за високо образовање и науку у Влади АП Војводине Бранко Маркоски, градоначелник Новог Сада Милан Ђурић, главни и одговорни уредник Летописа Матице српске Селимир Радуловић, и председник Матице српске Драган Станић, који је прочитао поруку председника Републике Србије Александра Вучића.

- Изузетно је важно да српска култура има Летопис Матице српске као један од најстаријих књижевно-научних часописа на свету. Покренут 1824. у Новом Саду, заслугом професора Георгија Магарашевића, овај часопис је одмах повезао Нови Сад, Будим и Пешту. У Новом Саду је часопис уређиван, и у њему је имао првог издавача Константина Каулицију, у Будиму је штампан, а власник штампарије био је Пештански универзитет. Потреба за очувањем покренутог часописа довела је већ 16. фебруара 1826. године и до оснивања Матице српске као културне установе која је бринула не само о часопису, него и о целини српске књижевности, културе, и науке.  Покретање часописа отварало је сасвим нове и све сложеније културне задатке и просторе напредовања. Од самог свог почетка, Сербска летопис, како је првобитно часопис назван, у средиште свог интересовања ставља српску књижевност, језик, науку и културу, али и с пажњом брине о књижевности и култури свих словенских народа, као што је сагледавао и цео европски културни и политички простор, да би временом ширио и своје погледе и на целину светске културе.  Летопис Матице српске, како је коначно назван 1873. године, пратио је иновације у књижевности и култури, али је истовремено бринуо о томе да се стваралачке иновације складно уклопе у основну традицију српске културе, и да се на тај начин ови процеси изводе са трајном идејом о напретку, о тражењу разноврсних стваралачких облика и о промишљању смисла таквих процеса. Због свега тога, с разлогом можемо сматрати да је Летопис Матице српске један од важних симбола трајања српскога народа,  а пре свега трајања српске књижевности и културе. Као такав симбол, он заувек остаје снажна инспирација за све оне који брину да српски народ, држава, и култура, у сваком погледу опстану и да даље напредују. Истовремено Летопис мора остати као трајна обавеза не само његовог издавача Матице српске, него и српске државе , и свих друштвено одговорних људи, а пре свега књижевника, научника и стваралаца, који треба да обезбеде актуелности вредност овог часописа - каже се у писму председника Републике Србије Александра Вучића, који је у фебруару ове године Летопису Матице српске доделио Сретењски орден првог степена.
У својој поздравној речи патријарх српски Порфирије је, између осталог, напоменуо да је од самих почетака овај часопис за визију и мисију свога постојања имао сабирање српског научног, културног и уметничког блага, као и повезивање наше културе са остатком Европе и света. 

- Чињеница да је повод данашњег сабрања двовековна традиција једног часописа као што је Летопис Матице српске, представља велику част и радост за свеколико српство, а посебно за оне који су се у овом заиста импозантном времену, трудили на његовом неупитно богатом садржају и публиковању.  Међутим, у контексту сложених геополитичких прилика и константне нестабилности наших простора у прошлости, а што је често узроковало дисконтинуитете, ова се годишњица може сматрати својеврсним чудом Божијим. У ово нас нарочито уверава податак да су у свету само два француска и два америчка часописа приближног жанра Матичином Летопису, досегли оволико трајање - рекао је патријарх српски Порфирије.
Данас славимо не само јубилеј, већ и вредности које Летопис чува  и преноси будућим покољењима, истакао је секретар за високо образовање и науку у Влади АП Војводине Бранко Маркоски, док је градоначелник Новог Сада Милан Ђурић истакао да је Летопис хроника српства и хроника о српству. 
- Током двеста година, био је дом свим значајним писцима на српском језику, као и свим идејама и делима која су обликовала дух времена. Све што је било значајно у српској мисли, објављено је на страницама Летописа. Све што је било важно у светским оквирима, преко Летописа стизало је до Срба. Сваки лист Летописа је цигла у темељима наше куће, зидане стрпљењем, љубављу и преданошћу оних који су га градили, неговали и чували кроз векове - указао је градоначелник Ђурић - За два века Летописа, нас је записао и описао у 513 књига,  са 1.381 свеском,  на готово 180 хиљада страница, а на његовом је челу стајало 35 уредника.  И готово да нема крупног имена српске књижевности, и културе, чији се прилог није нашао међу ових првих 180 хиљада страница Летописа,  од Стерије, преко Лазе Костића, Змаја, Ђуре Јакшића, Андрића, Црњанског...
Када је реч о концепцији, ваља рећи да ми следимо идеје наших славних претходника, окренутост ка врховима, духовним, интелектуалним књижевним, научним, нашег српског света, али и свесловенског, истакао је у својој поздравној речи главни и одговорни уредник Летописа Матице српске Селимир Радуловић. 
- Ваља рећи и да је Летопис Матице српске свагда био окренут и спрам искустава великих европских и светских култура, што је сасвим природно јер је српска култура пре свега контактна култура, и сви плодови родљиви долазе од тога - навео је Селимир Радуловић. - Ако бих у једној реченици требало да кажем шта представља по мом осећању ствари Летопис Матице српске,  онда бих рекао да се обично каже да су часописи огледало времена у којем настају. Сагласно томе, ја бих рекао да је Летопис Матице српске најлепше лице које се огледа у нашем  српском, духовном, научном и књижевном огледалу.      
У домену књижевно-научних часописа, ЛМС представља данас редак феномен, рекао је председник Матице српске Драган Станић у свом обраћању, и подсетио да у свету налазимо само један амерички књижевно-научни часопис који има бољи хронолошки континуитет. У свом кратком осврту на историјат ове наше најстарије књижевне периодичне публикације која, скоро без прекида, континуирано излази од 1824,  Драган Станић је подсетио и на промене назива, од којих овај садашњи носи од 1873. 
Након ових поздравних речи, почео је научни скуп о нашем најстаријем часопису, у три сесије, а наставља се и завршава данас. 
Н. Пејчић