ИНТЕРВЈУ
МИОДРАГ РАДОЊИЋ открио има ли РИВАЛСТВА МЕЂУ ГЛУМЦИМА: „Кад човек призна себи да може да погура неког другог онда НЕСВЕСНО И ПРОФИТИРА”
У најновијем домаћем филмском остварењу „Прва класа: Пун гас”, који је у режији Владимира Миће Поповића снимљен као својеврсни омаж чувеној „Националној класи”, једну од главних улога, поред Радета Ћосића, тумачи Миодраг Радоњић, који је на биоскопско платно донео лик Немца, неприкосновеног возача на трчакој стази који машта да освоји престижно првенство.
Његов сан је да закорачи у свет „ГТ3”, али трка није једино што убрзава пулс њему и његовом ривалу Беби, којег игра Раде Ћосић. Наиме, њих двојица улазе у љубавни троугао када им се допадне иста жена, коју игра Матеа Милосављевић. Како је у разговору за „Дневник” Миодраг Радоњић открио, највише га је у сценарију привукла људска, једноставна прича јунака који нису са филмског платна.
– Ти јунаци нам нису далеки, нису то холивудски мафијаши или људи који нису из нашег окружења. Ово је нека врста социјалне драме, али је , поред тога, и бајковит, стилизован. Самим тим је зато и намењен и деци и тинејџерима. У њему нема насиља, псовања, припада тој некој топлој људској причи, то ме је највише и привукло – казао је Радоњић и додао да због тога и публика лакше може и да се повеже са ликовима и њиховим сновима. – Сви ми можемо да будемо мали хероји у нашем животу. Без обзира на то чиме се бавимо и шта радимо. Те неке свакодневне победе су нам надохват руке само треба да их пригрлимо и искористимо.
Како је објаснио, ривалитет главних јунака који је приказан у филму применљив је на свачији живот и посао, па тако и на његову, глумачку професију.
– Сви ми имамо један здрав ривалитет, али суштина је у томе да човек призна некад себи да може када погура неког другог и онда несвесно профитира. То се у овом нашем филму дешава. Овај филм је упакован у неку бајковитост и све ово може да се дешава у приватном животу. Порука и јесте да треба да верујемо да ће се из добрих дела дешавати добре ствари. То, уз ситна херојства, чини топлу причу овог филма – истакао је глумац.
Прија ми лагодна глума
Миодрага Радоњића ових дана гледамо и у новој серији „Крунска 11”, која се емитује на каналу Суперстар ТВ радним данима од 21 час и ез епизоде у епизоду нас упознаје са станарима једне зграде у Београду, чије двориште постаје епицентар дешавања током пандемије коронавируса.
– Пријао ми је излазак у други жанр. У тој серији сарађивао сам са дивним колегама, имао сам доста сцена са Зораном Цвијановићем, он је диван глумац и задовољство је кад можеш са неким таквим да „џезираш”, јер је то жанр у којем можеш да мењаш, импровизујеш, доста тога је било и базирано на томе. То ми је и пријало, та нека лагодна глума – казао је глумац за „Дневник”.
Занимљиво је да се, како нам је рекао, за вожњу још као младић обучавао управо у југу, па је кроз овај филм имао прилику поново да се провоза њиме београдским улицама.
– Овај тркачки југић, који смо ми возили у филму, доста је другачији нарочито од тог који сам возио у ауто-школи на обуци. Овај на филму је био врло озбиљан ауто, брз. Плус је био доста олакшан, јер је прављен за трке – казао је Радоњић. Волим приватно да возим, можда је то једно од мојих омиљених путничких средстава. Можда бих уз то додао и воз. Ту можеш да устанеш и да попијеш кафу (смех) – казао је Радоњић. – Иначе, што се тиче сцена трка, имали смо уигране кореографије, договарали смо се како и шта тачно, ко ће и где да вози, ко ће где да скрене, ко кога у којој кривини претиче, на којој дистанци треба да будеш због кадра. То су биле увежбане вожње, а што се тиче других припрема, имали смо глумачке пробе и анализе наших односа, између наших ликова, рад на сценарију, додатни, неке нормалне ствари за процес стварања филма.
Будући да су многи, и пре него што је изашао, овај филм упоређивали са чувеном „Националном класом” Миодраг Радоњић је истакао да му је то чувено кинематографско дело једно од омиљених, али да ни на који начин није осећао притисак јер су теме оба филма другачије и да овај њихов није снимљен као римејк нити као наставак.
– „Национална класа” је толико далека прошлост, јер је тај филм сведочанство једног Београда из 70-их година, а то је било пре пола века. Све се толико променило до данас да никакав притисак нисам осећао у смислу било каквог поређења. Овом филму приступио сам као једном аутентичном, новом делу, које има своју причу, своје јунаке из свог времена – објаснио је глумац. – Све је данас толико брже, ритам живота је другачији. Ми сви живимо мање-више на неким виртуелним екранима, људи се слабо више и гледају и слушају уживо. Самим тим, односи међу њима се мењају, тако да то је велика разлика и у самом духу Београда.
Владимир Бијелић
