ГЛУМАЦ РАДЕ ЋОСИЋ ПОКЛАЊА ЈУГА КОЈЕГ ЈЕ ВОЗИО У ФИЛМУ „ПРВА КЛАСА: ПУН ГАС”: „Срећа треба да пређе на другога” ЕВО КО МОЖЕ ДА ГА ОСВОЈИ

Глумац, који је у филму потписан и као продуцент, одиграо је Бебу, момка опијеног љубављу према адреналинској вожњи у чувеном југу, а који покушава да оствари своје снове, али наилази на животну и љубавну драму. Главна одлика овог филма, према речима Радета Ћосића је што он шаље лепу поруку о времену које делује помало заборављено, али и пријатељству, љубави и здравој конкуренцији. 

– Филм се догађа у садашњем времену и треба да нас подсети на то да, у ствари, у спорту и у ривалству и, генерално у било којој врсти надметања, треба да остане тај дух пријатељства између људи који се такмиче. То је у ствари идеја. Оно што је такође идеја филма је да у маси неких трилера и драма ово буде једно остварење које треба да буде нека светла тачка у тунелу, која треба да разгали публику. Неко је можда и заплакао док га је гледао. И то је једна од одлика, што је емотиван на неколико места и то преко односа Бебе и мајке, коју игра Олга Одановић. Желели смо да гледаоци осете емоцију, пошто смо заборали и да се смејемо и да плачемо. Негде је идеја да све то путем ове наше Формулице, односно, југића, то успемо. Она нас вози као неки ролеркостер кроз све те емоције – прича на почетку интервјуа за „Дневников” ТВ магазин глумац и продуцент филма Раде Ћосић. 

Ваш јунак је на крају добио и кочницу с поруком да треба мало да успори. Може ли и то да буде једна од порука филма - да нам је генерално потребно некада да успоримо у животу?

– Ја мислим да је то исто једна скривена порука. Ретко ко примети то на тај начин и баш ми је драго што сте истакли баш тај моменат. Беба као карактер је пребрз за околину, не зна више ни сам са собом шта жели и девојка му у филму поклони кочницу зато што просто некад стварно треба само мало да се зауставимо. Ево баш данас, док сам долазио до Новог Сада, узимао сам неколико пута телефон у руке, како бих погледао шта на њему има, све нешто истражујем, а нема потребе. Могу касније да погледам, кад станем, а стално нешто размишљамо о томе можда ће се нешто десити без нас, можда нећемо видети, а све информације су ту, оне неће нестати. Још су присутније самим тим што нам је телефон ту увек укључен на интернет. 

Чуо сам да сте заправо купили овог Југића којег сте и возили у филму. Како вас служи ван камера?

– Да (смех). Њега сам узео од једне групе момака, који су поборници брзе вожње. Продали су ми југића и рекли да је фантастичан. А, у ствари, није му ваљала корпа, квачило, мењач… Сваким новим даном смо сазнали шта све не ваља на југићу. Они су дошли на премијеру и зезали смо се у вези са тим, али тај југић јесте сад код мене. Он фактички треба да се поклони у једном моменту неком срећном гледаоцу (смех), да та срећа пређе на другога, знате тај израз. Кад будемо прешли одређени број гледалаца  овог филма, онда ћемо неком срећнику и поклонити тог југића. 

На филму сте показали озбиљно умеће за воланом, а какав сте приватно возач? 

– Ја сам океј возач, не бих се, сигурно, као Беба такмичио. Имали смо једну вожњу са Младеном Алвировићем у новом ферарију „926 ГТБ”, ко познаје аутомобиле њему је битан модел, то је нешто невероватно, он човек учи људе да вози као он. А ја нисам био сигуран како може да ме научи да возим тако брзо и пролазим кривине као он. Миодраг Радоњић и ја јесмо добро возили у филму, али ово што су Младен и Немања Миловановић, који је светски шампион, а такође нам је помагао за филм, је професионално. Ми глумци, само глумимо то да брзо возимо. 

Прочитао сам коментар да се коначно после Бруса Вилиса, који је у једном филму провозао југа, неко у Србији сетио да направи својеврсни омаж овом аутомобилу. Да ли се слажете са том тврдњом? 

– Да (смех). Па ево, желели смо да обновимо сећање на југића. Брус Вилис у том филму преко моста прелази југићем и Семјуел Џексон га пита каква му је то „канта” (смех). Али ово је мало другачији југо. То је, у ствари, само шкољка. Унутра је мотор много бољег неког аутомобила, кочнице су спортске. Рецимо, знам да једна гума која се користи на овим Југићима, кошта 300 до 500 евра. Тако да он само споља јесте као југић, али изнутра можда и нека мазда или нешто боље.

Што значи, онај ко га освоји и буде срећни гледалац, ће добити заправо премију? 

– У ствари да. Тај аутомобил се гласно чује. Када сам га возио по улици, људи су се окретали, било им је занимљиво да неко уопште то вози. Људи су се смејали, хтели су да се сликају, да се провозају. Тако да, ето, тај срећни добитник вероватно ће можда упознати и будућу девојку возећи тај југо (смех). 

У филму нема криминала и насиља, али има псовки. Може ли се без њих приказати дух народа?

– Па, добро, за то је заслужан само један карактер. Ми смо се стварно трудили да их не буде, али, једноставно, то је наш говор на неки начин. Ипак, нема насиља, нема неких агресивних сцена, то је реткост. Филм има неку лепу поруку. Ми не можемо никада да знамо шта ће публика да каже. „Екипа” је забележила сто хиљада гледалаца у биоскопу. Ја мислим да је овај филм на једном много вишем нивоу од тога, самим тим што је овај спорт на неки начин много компликованији и комплекснији од фудбала. Зато што има много детаља који могу да те направе да будеш шампион. А исто тако и много оних који могу да те уназаде да будеш задњи. Тако да, не знам, ја стварно мислим да су сви глумци стварно толико аутентични као да су стварни ликови. Било би лепо да дођу и да гледају филм јер нешто слично није виђено неко време.

Владимир Бијелић