GLUMAC RADE ĆOSIĆ POKLANJA JUGA KOJEG JE VOZIO U FILMU „PRVA KLASA: PUN GAS”: „Sreća treba da pređe na drugoga” EVO KO MOŽE DA GA OSVOJI

Glumac, koji je u filmu potpisan i kao producent, odigrao je Bebu, momka opijenog ljubavlju prema adrenalinskoj vožnji u čuvenom jugu, a koji pokušava da ostvari svoje snove, ali nailazi na životnu i ljubavnu dramu. Glavna odlika ovog filma, prema rečima Radeta Ćosića je što on šalje lepu poruku o vremenu koje deluje pomalo zaboravljeno, ali i prijateljstvu, ljubavi i zdravoj konkurenciji. 

– Film se događa u sadašnjem vremenu i treba da nas podseti na to da, u stvari, u sportu i u rivalstvu i, generalno u bilo kojoj vrsti nadmetanja, treba da ostane taj duh prijateljstva između ljudi koji se takmiče. To je u stvari ideja. Ono što je takođe ideja filma je da u masi nekih trilera i drama ovo bude jedno ostvarenje koje treba da bude neka svetla tačka u tunelu, koja treba da razgali publiku. Neko je možda i zaplakao dok ga je gledao. I to je jedna od odlika, što je emotivan na nekoliko mesta i to preko odnosa Bebe i majke, koju igra Olga Odanović. Želeli smo da gledaoci osete emociju, pošto smo zaborali i da se smejemo i da plačemo. Negde je ideja da sve to putem ove naše Formulice, odnosno, jugića, to uspemo. Ona nas vozi kao neki rolerkoster kroz sve te emocije – priča na početku intervjua za „Dnevnikov” TV magazin glumac i producent filma Rade Ćosić. 

Vaš junak je na kraju dobio i kočnicu s porukom da treba malo da uspori. Može li i to da bude jedna od poruka filma - da nam je generalno potrebno nekada da usporimo u životu?

– Ja mislim da je to isto jedna skrivena poruka. Retko ko primeti to na taj način i baš mi je drago što ste istakli baš taj momenat. Beba kao karakter je prebrz za okolinu, ne zna više ni sam sa sobom šta želi i devojka mu u filmu pokloni kočnicu zato što prosto nekad stvarno treba samo malo da se zaustavimo. Evo baš danas, dok sam dolazio do Novog Sada, uzimao sam nekoliko puta telefon u ruke, kako bih pogledao šta na njemu ima, sve nešto istražujem, a nema potrebe. Mogu kasnije da pogledam, kad stanem, a stalno nešto razmišljamo o tome možda će se nešto desiti bez nas, možda nećemo videti, a sve informacije su tu, one neće nestati. Još su prisutnije samim tim što nam je telefon tu uvek uključen na internet. 

Čuo sam da ste zapravo kupili ovog Jugića kojeg ste i vozili u filmu. Kako vas služi van kamera?

– Da (smeh). Njega sam uzeo od jedne grupe momaka, koji su pobornici brze vožnje. Prodali su mi jugića i rekli da je fantastičan. A, u stvari, nije mu valjala korpa, kvačilo, menjač… Svakim novim danom smo saznali šta sve ne valja na jugiću. Oni su došli na premijeru i zezali smo se u vezi sa tim, ali taj jugić jeste sad kod mene. On faktički treba da se pokloni u jednom momentu nekom srećnom gledaocu (smeh), da ta sreća pređe na drugoga, znate taj izraz. Kad budemo prešli određeni broj gledalaca  ovog filma, onda ćemo nekom srećniku i pokloniti tog jugića. 

Na filmu ste pokazali ozbiljno umeće za volanom, a kakav ste privatno vozač? 

– Ja sam okej vozač, ne bih se, sigurno, kao Beba takmičio. Imali smo jednu vožnju sa Mladenom Alvirovićem u novom ferariju „926 GTB”, ko poznaje automobile njemu je bitan model, to je nešto neverovatno, on čovek uči ljude da vozi kao on. A ja nisam bio siguran kako može da me nauči da vozim tako brzo i prolazim krivine kao on. Miodrag Radonjić i ja jesmo dobro vozili u filmu, ali ovo što su Mladen i Nemanja Milovanović, koji je svetski šampion, a takođe nam je pomagao za film, je profesionalno. Mi glumci, samo glumimo to da brzo vozimo. 

Pročitao sam komentar da se konačno posle Brusa Vilisa, koji je u jednom filmu provozao juga, neko u Srbiji setio da napravi svojevrsni omaž ovom automobilu. Da li se slažete sa tom tvrdnjom? 

– Da (smeh). Pa evo, želeli smo da obnovimo sećanje na jugića. Brus Vilis u tom filmu preko mosta prelazi jugićem i Semjuel Džekson ga pita kakva mu je to „kanta” (smeh). Ali ovo je malo drugačiji jugo. To je, u stvari, samo školjka. Unutra je motor mnogo boljeg nekog automobila, kočnice su sportske. Recimo, znam da jedna guma koja se koristi na ovim Jugićima, košta 300 do 500 evra. Tako da on samo spolja jeste kao jugić, ali iznutra možda i neka mazda ili nešto bolje.

Što znači, onaj ko ga osvoji i bude srećni gledalac, će dobiti zapravo premiju? 

– U stvari da. Taj automobil se glasno čuje. Kada sam ga vozio po ulici, ljudi su se okretali, bilo im je zanimljivo da neko uopšte to vozi. Ljudi su se smejali, hteli su da se slikaju, da se provozaju. Tako da, eto, taj srećni dobitnik verovatno će možda upoznati i buduću devojku vozeći taj jugo (smeh). 

U filmu nema kriminala i nasilja, ali ima psovki. Može li se bez njih prikazati duh naroda?

– Pa, dobro, za to je zaslužan samo jedan karakter. Mi smo se stvarno trudili da ih ne bude, ali, jednostavno, to je naš govor na neki način. Ipak, nema nasilja, nema nekih agresivnih scena, to je retkost. Film ima neku lepu poruku. Mi ne možemo nikada da znamo šta će publika da kaže. „Ekipa” je zabeležila sto hiljada gledalaca u bioskopu. Ja mislim da je ovaj film na jednom mnogo višem nivou od toga, samim tim što je ovaj sport na neki način mnogo komplikovaniji i kompleksniji od fudbala. Zato što ima mnogo detalja koji mogu da te naprave da budeš šampion. A isto tako i mnogo onih koji mogu da te unazade da budeš zadnji. Tako da, ne znam, ja stvarno mislim da su svi glumci stvarno toliko autentični kao da su stvarni likovi. Bilo bi lepo da dođu i da gledaju film jer nešto slično nije viđeno neko vreme.

Vladimir Bijelić