РАЈКО ГРЛИЋ, РЕДИТЕЉ И СЦЕНАРИСТА: Филм изумире
Онима за које филм није пука забава, или још горе, само средство за убијање времена, филмови редитеља и сценаристе Рајка Грлића, од његовог првог до последњег, вредност су којој се са великом радошћу и пажњом вреди враћати.
“Куд пукло да пукло”, „У раљама живота”, „Само једном се љуби”, „За срећу је потребно троје”, „Чаруга”, „Караула”, „Устав Републике Хрватске”... за упућене, а требa им веровaти на реч, филмови су који истовремено уважавају гледаоца и његову потребу да заголица машту и омами чула, али исказују и посебан ауторов поглед на свет. Тако је и са актуелним Грлићевим филмом „Свему дође крај”, на којем му је косценариста био, као и током више година и успелих пројеката уназад, писац Анте Томић.
За кога филм „Свему дође крај” није, а за кога јесте?
– Овај филм је за људе... Против кога је, ти и онако не иду у кино, а бојим се да и они о којима је не иду пуно у кино. Нека средња класа, неки људи између ових горе и ових доле можда ово погледају. „Свему дође крај” је покушај да се уради оно што је Крлежа урадио са својим романом „На рубу памети”, где је јунака ставио у страшно време и против тог времена, а имао је свој бес и енергију с којима је написао тај роман. Ми нисмо кренули од фабуле романа, него од тог беса и енергије, и закључили смо да су они најбољи извор и најближи ономе како ми осећамо ово наше време. Да, Крлежа се невероватно поновио и да, ако би човек само променио године, имена и трамваје, то његово било би нешто данашње. С друге стране, установили смо да је тај роман више збирка есеја него драмско ткиво, те да нема екранизације и да се из њега може узети само инспирација и кренути у властиту причу. И ми смо кренули у то што се види на екрану. А на њему је та наша верзија његовог беса.
Не читају Крлежу
Да ли смо овде ишта научили с обзиром на то да историја има тенденцију да се понавља први пут као трагедија, други пут као фарса, како је рекао Хегел, а ми сведочимо?
– Мислим да је проблем што ми не негујемо никакву традицију. Култура заборава на овим просторима преовлада сваких 50, сада и мање година, када долазе нови који апсолутно бришу оне пре њих јер се осећају несигурно у своју власт, те морају поништити оно што им претходи. Стално се понављамо јер немамо континиутет, немамо традицију. Енглеска трава је добра јер се 500 година шиша на исти начин. Ми стално имамо нешто ново. Свака нова, а све сировија и суровија власт која долази има идеју како ће свет почети од ње. У таквом свету је нужно да се све понавља, да се враћамо на почетак, па нам се и Крлежа поновио. А владајући Крлежу нису никада читали. Да га у Хрватској читају ови националисти, забранили би га. Срећом, не читају га.
На планети, у једном периоду XX века, филм је имао заиста велику, вишеструку моћ. Значио је нешто у сваком погледу?
– Филм је био значајан јер је то била једина трансформација стварности у слику. Једино зрцало које је стварност око нас имала. Данас слике теку свугде 24 сата непрекинуто и више не разликујете битне од небитних. Oвде, филм је престао бити важна политичка игра у тренутку када се у свим нашим крајевима родио телевизијски дневник. То je за филм заправо значило наступање времена слободе. Јер се од тада политика није толико интензивно бавила филмом. Ја сам срећом почињао и радио филмове када телевизија преузима креирање тадашње политичке свести и некако је у филму било све више слободе. Данас присуствујемо једном другом процесу, а то је да филм изумире. Тако је са малим филмом и у свету, где је одавно прешао на кабловске мреже. Биоскопа који врте те мале филмове, мислим, неће бити. У Америци су већ готово потпуно нестали. Њујорк је када сам ја тамо дошао, имао шест-седам дворана и кина која су приказивала те разне чудне, мале филмове. Данас имате једно такво кино у Њјујорку, граду од седам-осам милиона становника, где се приказују неки другачији филмови, док је све остало онај главни ток. Срећом, ми каснимо за Америком. Сам сам имао срећу да сам радио када је тај циркус звани филм био нешто што је важан догађај, нешто због чега се излазило и пуно причало о томе. Данас имамо то да се стално понављају ти мекдоналдс филмови, имамо телевизију где нешто гледате три минута па пређете на неки други канал, одете у кухињу да нешто поједете, па се вратите... Једноставно, нестаје та дивна магија затамњене дворане, тог екрана који је потребан за причање приче. Долази неко ново доба у којем ће људи другачије комуницирати, а мени је драго што сам живот провео у времену које истиче.
Како вам је радити с тим на уму и у тим околностима?
– Свему дође крај, па и кинематографији. Да, осећам како се све око мене скупља и смањује. Имали смо једну већу државу која се распарчала на пуно малих, тако се и кино свело на много телевизијских екрана. Ја сам на крају, па ми је лако. Само не знам како ће се клинци који су живели и једно и друго време адаптирати на ово ново. Увек понављам једну анегдоту : када су се појавили они мали ајподи, у Њујорку су направили конференцију о гледању филма на том малом екрану. Пошто сам тада радио неку велику компјутерску игру, звали су ме да дођем. Позвао сам организатора и рекао да не бих да долазим, јер ми се гади да неко гледа мој филм на том уређају. А он ми каже: „И мени се гади, али су ми рекли да то морам да организујем”.
Мења ли се онда и то што је у опису његовог посла и шта значи бити редитељ?
– Редитељ је онај ко је знатижељан и има потребу да некоме нешто исприча. Мислим да ће и поред свега увек постојати потреба за причом, да ће увек бити приповедача и слушача. Форме, платформе, медији... ће се мењати, али од памтивека то по чему ми постојимо јесу приче. То је наша прошлост, то је наша садашњост, које ми претварамо у приче. Преме томе, то ће ипак бити и некаква будућност.
Владимир Црњански