RAJKO GRLIĆ, REDITELJ I SCENARISTA: Film izumire
Onima za koje film nije puka zabava, ili još gore, samo sredstvo za ubijanje vremena, filmovi reditelja i scenariste Rajka Grlića, od njegovog prvog do poslednjeg, vrednost su kojoj se sa velikom radošću i pažnjom vredi vraćati.
“Kud puklo da puklo”, „U raljama života”, „Samo jednom se ljubi”, „Za sreću je potrebno troje”, „Čaruga”, „Karaula”, „Ustav Republike Hrvatske”... za upućene, a treba im verovati na reč, filmovi su koji istovremeno uvažavaju gledaoca i njegovu potrebu da zagolica maštu i omami čula, ali iskazuju i poseban autorov pogled na svet. Tako je i sa aktuelnim Grlićevim filmom „Svemu dođe kraj”, na kojem mu je koscenarista bio, kao i tokom više godina i uspelih projekata unazad, pisac Ante Tomić.
Za koga film „Svemu dođe kraj” nije, a za koga jeste?
– Ovaj film je za ljude... Protiv koga je, ti i onako ne idu u kino, a bojim se da i oni o kojima je ne idu puno u kino. Neka srednja klasa, neki ljudi između ovih gore i ovih dole možda ovo pogledaju. „Svemu dođe kraj” je pokušaj da se uradi ono što je Krleža uradio sa svojim romanom „Na rubu pameti”, gde je junaka stavio u strašno vreme i protiv tog vremena, a imao je svoj bes i energiju s kojima je napisao taj roman. Mi nismo krenuli od fabule romana, nego od tog besa i energije, i zaključili smo da su oni najbolji izvor i najbliži onome kako mi osećamo ovo naše vreme. Da, Krleža se neverovatno ponovio i da, ako bi čovek samo promenio godine, imena i tramvaje, to njegovo bilo bi nešto današnje. S druge strane, ustanovili smo da je taj roman više zbirka eseja nego dramsko tkivo, te da nema ekranizacije i da se iz njega može uzeti samo inspiracija i krenuti u vlastitu priču. I mi smo krenuli u to što se vidi na ekranu. A na njemu je ta naša verzija njegovog besa.
Ne čitaju Krležu
Da li smo ovde išta naučili s obzirom na to da istorija ima tendenciju da se ponavlja prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa, kako je rekao Hegel, a mi svedočimo?
– Mislim da je problem što mi ne negujemo nikakvu tradiciju. Kultura zaborava na ovim prostorima preovlada svakih 50, sada i manje godina, kada dolaze novi koji apsolutno brišu one pre njih jer se osećaju nesigurno u svoju vlast, te moraju poništiti ono što im prethodi. Stalno se ponavljamo jer nemamo kontiniutet, nemamo tradiciju. Engleska trava je dobra jer se 500 godina šiša na isti način. Mi stalno imamo nešto novo. Svaka nova, a sve sirovija i surovija vlast koja dolazi ima ideju kako će svet početi od nje. U takvom svetu je nužno da se sve ponavlja, da se vraćamo na početak, pa nam se i Krleža ponovio. A vladajući Krležu nisu nikada čitali. Da ga u Hrvatskoj čitaju ovi nacionalisti, zabranili bi ga. Srećom, ne čitaju ga.
Na planeti, u jednom periodu XX veka, film je imao zaista veliku, višestruku moć. Značio je nešto u svakom pogledu?
– Film je bio značajan jer je to bila jedina transformacija stvarnosti u sliku. Jedino zrcalo koje je stvarnost oko nas imala. Danas slike teku svugde 24 sata neprekinuto i više ne razlikujete bitne od nebitnih. Ovde, film je prestao biti važna politička igra u trenutku kada se u svim našim krajevima rodio televizijski dnevnik. To je za film zapravo značilo nastupanje vremena slobode. Jer se od tada politika nije toliko intenzivno bavila filmom. Ja sam srećom počinjao i radio filmove kada televizija preuzima kreiranje tadašnje političke svesti i nekako je u filmu bilo sve više slobode. Danas prisustvujemo jednom drugom procesu, a to je da film izumire. Tako je sa malim filmom i u svetu, gde je odavno prešao na kablovske mreže. Bioskopa koji vrte te male filmove, mislim, neće biti. U Americi su već gotovo potpuno nestali. Njujork je kada sam ja tamo došao, imao šest-sedam dvorana i kina koja su prikazivala te razne čudne, male filmove. Danas imate jedno takvo kino u NJjujorku, gradu od sedam-osam miliona stanovnika, gde se prikazuju neki drugačiji filmovi, dok je sve ostalo onaj glavni tok. Srećom, mi kasnimo za Amerikom. Sam sam imao sreću da sam radio kada je taj cirkus zvani film bio nešto što je važan događaj, nešto zbog čega se izlazilo i puno pričalo o tome. Danas imamo to da se stalno ponavljaju ti mekdonalds filmovi, imamo televiziju gde nešto gledate tri minuta pa pređete na neki drugi kanal, odete u kuhinju da nešto pojedete, pa se vratite... Jednostavno, nestaje ta divna magija zatamnjene dvorane, tog ekrana koji je potreban za pričanje priče. Dolazi neko novo doba u kojem će ljudi drugačije komunicirati, a meni je drago što sam život proveo u vremenu koje ističe.
Kako vam je raditi s tim na umu i u tim okolnostima?
– Svemu dođe kraj, pa i kinematografiji. Da, osećam kako se sve oko mene skuplja i smanjuje. Imali smo jednu veću državu koja se rasparčala na puno malih, tako se i kino svelo na mnogo televizijskih ekrana. Ja sam na kraju, pa mi je lako. Samo ne znam kako će se klinci koji su živeli i jedno i drugo vreme adaptirati na ovo novo. Uvek ponavljam jednu anegdotu : kada su se pojavili oni mali ajpodi, u Njujorku su napravili konferenciju o gledanju filma na tom malom ekranu. Pošto sam tada radio neku veliku kompjutersku igru, zvali su me da dođem. Pozvao sam organizatora i rekao da ne bih da dolazim, jer mi se gadi da neko gleda moj film na tom uređaju. A on mi kaže: „I meni se gadi, ali su mi rekli da to moram da organizujem”.
Menja li se onda i to što je u opisu njegovog posla i šta znači biti reditelj?
– Reditelj je onaj ko je znatiželjan i ima potrebu da nekome nešto ispriča. Mislim da će i pored svega uvek postojati potreba za pričom, da će uvek biti pripovedača i slušača. Forme, platforme, mediji... će se menjati, ali od pamtiveka to po čemu mi postojimo jesu priče. To je naša prošlost, to je naša sadašnjost, koje mi pretvaramo u priče. Preme tome, to će ipak biti i nekakva budućnost.
Vladimir Crnjanski