„ДНЕВНИК” У ЗАМКУ МАГЛИЧ, ЈЕДНОЈ ОД НАЈБОЉЕ ОЧУВАНИХ СРЕДЊЕВЕКОВНИХ ТВРЂАВА У СРБИЈИ Мистериозно порекло неосвојиве куле
Мистериозна тврђава Маглич, једна од најбоље очуваних сред њевековних тврђава у Србији чије порекло до данас није осветљено, налази се на десној обали Ибра у близини Краљева, на високој стени која доминира Ибарском долином, уздижући се неких стотинак метара изнад подножја клисуре.
Оно што се може сазнати брзом претрагом интернета јесте да је тврђава често скривена под маглом, што јој даје тајанствен и мистичан изглед, те отуд и назив грађевине – Маглич.
Историјски подаци о Магличу су веома оскудни, но наоснову археолошких истраживања, утврђено је да је ту с краја 11. или почетком 12. века, првобитно постојало старије утврђење, у време када је ово подручје било под влашћу Ромејског царства.
Маглич је тада, заједно са утврђењима у Брвенику и Звечану, био саставни део одбрамбеног система који је контролисао комуникацију дуж Ибра, међутим кастел је касније страдао у пожару и једно време је био напуштен. Затим се претпоставља да је у овом облику настала после монголске провале 1240. године, док први писани подаци потичу из 1337. године, из времена српског архиепископа Данила Другог, који је на Магличу, поред тада постојећих објеката, подигао палате и ћелије.
Док путујемо ка одредишту, читам како је у доба Турака у њему било седиште Магличке нахије, а од 19. века његови остаци никог не остављају равнодушним. У списима се даље наводи да се град састоји од седам кула винутих десетак метара ка небу, док је главна „Дон Жон” висока око 20 метара, а ја не могу да сакријем своје узбуђење док са главног пута посматрам те масивне зидине, са српском заставом која се вијори на самом врху, знајући да ћу ускоро кренути у истраживачке авантуре унутар замка.
Стигли смо нешто пре 10 часова и чекали скелу да нас укрца и превезе до стене која чува Маглич, јер две обале дели неукротиви Ибар, те је ово једини начин да се пређе до утврђења.
Владан нас све упознаје са чињеницом да је из Удружења „Маглич град”, у ком су волонтери из читавог света укључени у чување и одржавање имања, на ком се баштини највећи симбол тог предела, познатог као Долина јоргована. Он нам објашњава да су у оквиру туристичке понуде осим тврђаве, укључени и бројни други садржаји, те да ће нас горе дочекати право изненађење. Владан нам указује и на то да се до тврђаве некада могло преко мостића који је повезивао две стране преко Ибра, међутим услед велике бујице, он је срушен, те је дуго био пресечен пут до утврђења и до њега се никако није могло доћи.
Италија и Србија
Волонтерка из Италије, Гаја, каже да је три месеца у кампу и за то време, много су тога урадили. Каже да се стално труде да побољшају имање, а њој је највише легао посао у кухињи. Свакодневно припремају разне оброке како за њих, тако и за госте, а углавном су вегетеријанског типа, али кува и друге оброке за које је покупила рецепте путујући светом. А оно што је овде научила јесте да је тимски рад заиста важан.
– Много ценим ово место. Природа којом смо окружени је предивна. Не могу да говорим уопштено о Србији јер нисам много видела, али ово место је чаробно, као да је из бајке и када сам овде, осећам се релаксирано и одлично.
Нисмо много пешачили до одредишта, где нас дочекује Маријана Сретеновић из Удружења, а скелеџија нам даје мапе целог имања. Прво што нам Марија, иначе Милошева сестра, говори је да је тај цео потез предео изузетних одлика, а да се у горњем делу налази врста богомољке која је пронашла свој дом овде, а налази се још само у Грчкој.
По њеним речима, у удружењу је волонтирало више од 200 људи из целог света, што им је на понос, а ми смо имали прилике да упознамо Американку, Италијанку и једног Колумбијца. Марија нам каже да су дошли чак и из Аустралије, а у повратку, скелом нас је вратио један Мексиканац, који нам је, између осталог, рекао да му се много допао овај наш српски крај, те је уместо две недеље остао три месеца...
Из домаћинства смо кренули пут тврђаве, који је поплочан у кривудаву стазу, а ко издржи до врха, дочекаће га бајковит поглед на непрегледни брдовити пејзаж испресецан током Ибра и његових речица.
Остаци унутрашњости комплекса откривају стари град, испресецан са два дворишта. На већој травнатој површини почивају остаци цркве Светог Ђорђа. Све у свему, вредело је сваког грашка зноја попети се до врха Маглича и посмтарати лепоте Србије на длану.
До водопада се стиже релативно брзо, и нема успона, а на неколико метара удаљености чује се његов шум, те је то сигнал да смо близу. Усудићу се да кажем да смо доласком до тог природног феномена помислили да смо прешли у Недођију, јер је окружење толико лепо, да не знам коју бих реч могла да употребим и приближо дочарам мир који смо осетили доласком до овог места. Вода се слива са високе стене и гомила се у лагуну која имитира природни базен, а ми смо добродошли да се окупамо. Но, природа нам је дала знак снажним таласом да смо добродошли, уколико оставимо чист простор за собом, јер не трпи ништа што није сама изнедрила. Из базена се преко камене бране прелива пристигла вода и тече даље у форми поточића, који наставља пркосно да вијуга у даљини, журећи да се придружи масивном Ибру у свом походу. А нама је остало само да са осмехом и срећом у грудима напустимо овај рај, сигурни да ово није једини пут да ће нам се путеви срести са једним од најлепших и најбоље очуваних примера српског средњовековног војног градитељства.
Текст и фото: Ивана Бакмаз