„DNEVNIK” U ZAMKU MAGLIČ, JEDNOJ OD NAJBOLJE OČUVANIH SREDNJEVEKOVNIH TVRĐAVA U SRBIJI Misteriozno poreklo neosvojive kule
Misteriozna tvrđava Maglič, jedna od najbolje očuvanih sred njevekovnih tvrđava u Srbiji čije poreklo do danas nije osvetljeno, nalazi se na desnoj obali Ibra u blizini Kraljeva, na visokoj steni koja dominira Ibarskom dolinom, uzdižući se nekih stotinak metara iznad podnožja klisure.
Ono što se može saznati brzom pretragom interneta jeste da je tvrđava često skrivena pod maglom, što joj daje tajanstven i mističan izgled, te otud i naziv građevine – Maglič.
Istorijski podaci o Magliču su veoma oskudni, no naosnovu arheoloških istraživanja, utvrđeno je da je tu s kraja 11. ili početkom 12. veka, prvobitno postojalo starije utvrđenje, u vreme kada je ovo područje bilo pod vlašću Romejskog carstva.
Maglič je tada, zajedno sa utvrđenjima u Brveniku i Zvečanu, bio sastavni deo odbrambenog sistema koji je kontrolisao komunikaciju duž Ibra, međutim kastel je kasnije stradao u požaru i jedno vreme je bio napušten. Zatim se pretpostavlja da je u ovom obliku nastala posle mongolske provale 1240. godine, dok prvi pisani podaci potiču iz 1337. godine, iz vremena srpskog arhiepiskopa Danila Drugog, koji je na Magliču, pored tada postojećih objekata, podigao palate i ćelije.
Dok putujemo ka odredištu, čitam kako je u doba Turaka u njemu bilo sedište Magličke nahije, a od 19. veka njegovi ostaci nikog ne ostavljaju ravnodušnim. U spisima se dalje navodi da se grad sastoji od sedam kula vinutih desetak metara ka nebu, dok je glavna „Don Žon” visoka oko 20 metara, a ja ne mogu da sakrijem svoje uzbuđenje dok sa glavnog puta posmatram te masivne zidine, sa srpskom zastavom koja se vijori na samom vrhu, znajući da ću uskoro krenuti u istraživačke avanture unutar zamka.
Stigli smo nešto pre 10 časova i čekali skelu da nas ukrca i preveze do stene koja čuva Maglič, jer dve obale deli neukrotivi Ibar, te je ovo jedini način da se pređe do utvrđenja.
Vladan nas sve upoznaje sa činjenicom da je iz Udruženja „Maglič grad”, u kom su volonteri iz čitavog sveta uključeni u čuvanje i održavanje imanja, na kom se baštini najveći simbol tog predela, poznatog kao Dolina jorgovana. On nam objašnjava da su u okviru turističke ponude osim tvrđave, uključeni i brojni drugi sadržaji, te da će nas gore dočekati pravo iznenađenje. Vladan nam ukazuje i na to da se do tvrđave nekada moglo preko mostića koji je povezivao dve strane preko Ibra, međutim usled velike bujice, on je srušen, te je dugo bio presečen put do utvrđenja i do njega se nikako nije moglo doći.
Italija i Srbija
Volonterka iz Italije, Gaja, kaže da je tri meseca u kampu i za to vreme, mnogo su toga uradili. Kaže da se stalno trude da poboljšaju imanje, a njoj je najviše legao posao u kuhinji. Svakodnevno pripremaju razne obroke kako za njih, tako i za goste, a uglavnom su vegeterijanskog tipa, ali kuva i druge obroke za koje je pokupila recepte putujući svetom. A ono što je ovde naučila jeste da je timski rad zaista važan.
– Mnogo cenim ovo mesto. Priroda kojom smo okruženi je predivna. Ne mogu da govorim uopšteno o Srbiji jer nisam mnogo videla, ali ovo mesto je čarobno, kao da je iz bajke i kada sam ovde, osećam se relaksirano i odlično.
Nismo mnogo pešačili do odredišta, gde nas dočekuje Marijana Sretenović iz Udruženja, a skeledžija nam daje mape celog imanja. Prvo što nam Marija, inače Miloševa sestra, govori je da je taj ceo potez predeo izuzetnih odlika, a da se u gornjem delu nalazi vrsta bogomoljke koja je pronašla svoj dom ovde, a nalazi se još samo u Grčkoj.
Po njenim rečima, u udruženju je volontiralo više od 200 ljudi iz celog sveta, što im je na ponos, a mi smo imali prilike da upoznamo Amerikanku, Italijanku i jednog Kolumbijca. Marija nam kaže da su došli čak i iz Australije, a u povratku, skelom nas je vratio jedan Meksikanac, koji nam je, između ostalog, rekao da mu se mnogo dopao ovaj naš srpski kraj, te je umesto dve nedelje ostao tri meseca...
Iz domaćinstva smo krenuli put tvrđave, koji je popločan u krivudavu stazu, a ko izdrži do vrha, dočekaće ga bajkovit pogled na nepregledni brdoviti pejzaž ispresecan tokom Ibra i njegovih rečica.
Ostaci unutrašnjosti kompleksa otkrivaju stari grad, ispresecan sa dva dvorišta. Na većoj travnatoj površini počivaju ostaci crkve Svetog Đorđa. Sve u svemu, vredelo je svakog graška znoja popeti se do vrha Magliča i posmtarati lepote Srbije na dlanu.
Do vodopada se stiže relativno brzo, i nema uspona, a na nekoliko metara udaljenosti čuje se njegov šum, te je to signal da smo blizu. Usudiću se da kažem da smo dolaskom do tog prirodnog fenomena pomislili da smo prešli u Nedođiju, jer je okruženje toliko lepo, da ne znam koju bih reč mogla da upotrebim i približo dočaram mir koji smo osetili dolaskom do ovog mesta. Voda se sliva sa visoke stene i gomila se u lagunu koja imitira prirodni bazen, a mi smo dobrodošli da se okupamo. No, priroda nam je dala znak snažnim talasom da smo dobrodošli, ukoliko ostavimo čist prostor za sobom, jer ne trpi ništa što nije sama iznedrila. Iz bazena se preko kamene brane preliva pristigla voda i teče dalje u formi potočića, koji nastavlja prkosno da vijuga u daljini, žureći da se pridruži masivnom Ibru u svom pohodu. A nama je ostalo samo da sa osmehom i srećom u grudima napustimo ovaj raj, sigurni da ovo nije jedini put da će nam se putevi sresti sa jednim od najlepših i najbolje očuvanih primera srpskog srednjovekovnog vojnog graditeljstva.
Tekst i foto: Ivana Bakmaz