ЊЕГОВЕ БУНДЕ ОД ПЛЕМЕНИТОГ КРЗНА ТРАЈУ ДЕЦЕНИЈАМА ШИРОМ СВЕТА Иван Живановић из љубави изучио занат, а ово су тајне његовог успеха

У избору су предмети од племенитог крзна и коже – дуге и кратке бунде, прслуке, шубаре, крагне, кожне јакне од монтоне... Од крзна праве и пресвлаке за седишта аутомобила, прекриваче за спавање, одела, као што су панталоне и јакне, чак и папуче.
Свако би очекивао да је реч о наставку породичне традиције, знању стеченом у школи и слично, међутим прича Ивана Живановића о почетку бављења овим занатом мало је неуобичајена.
- Требало је да студирам режију, био сам у Прагу и Варшави на снимању и схватио да је све другачије од онога шта сам замислио – сећа се Живановић. – Случајно сам тамо видео крзно и схватио да је то веома леп посао. Одустао сам од режије и отишао у Франкфурт, где сам завршио занат и почео да радим.

Крзнара „Живановић“ је у некадашњој Југославији, од Словеније, преко Хрватске, до Босне и Србије,  у 15 највећих градова држала ланац салона. Иван Живановић посећује све сајмове, добитник је бројних награда, међу којима су Гран при и четири „Оскара“. Где год се појавио, освојио је злато.
Не крије ни то у чему је лепота бављења овим послом.
- Лепота је кад видите насмејану жену, а она може бити насмејана само кад је задовољна, кад јој нешто направите – открива искусни мајстор свог заната. – По изразу лица се одмах види да ли је човек задовољан . Њена срећа – то је лепота.

Док буде жена, биће и крзна, сматра Живановић, мада, како каже, сада и за мушкарце прави јакне и прслуке.
- Код мене се елита и облачи – истиче Иван. - „Бијело дугме“ сам облачио, Жељко Бебек 30 година носи јакну коју сам ја правио. Хари Мата Хари, Весна Караџић, Јадранка Шешељева, долазили су код мене и Титови синови. Такође, долазили су и уз Уједињених нација. Радио сам за „Кристиана Диора“, „Грацију“, осам година за Грке, за „Николас“ сам 15 година радио целу конфекцију...
Кад је реч о младима, није сигурно ко би посао могао да наследи.
- Син је отишао на другу страну, изврстан је кувар, видећемо још за шта ће се определити. Млади сада неће да раде, више воле компјутере и телефоне, тако да ће тешко да буде у будућности за овај посао – сматра Иван Живановић. – Имам раднике које сам научио занату и који са мном раде 30 година, али мислим да нико неће настављати посао. Треба ту знати најмање три језика, да познајеш земље и где које животиње живе, нађеш крзно које ти одговара и у којој земљи, имати контакт с великим бројем људи... Кад сам почињао, било је веома тешко, али ја сам имао велику вољу, љубав према послу и у том случају не може да не буде успешно. Ако волиш да радиш, немаш слободно време, него радиш и готово.

Све шта човек хоће да ради, мора најпре да воли, сматра Живановић.
- Ако не воли, нема успеха, неће ни бити познат. Мене зову људи из целе бивше Југославије и шире, моје бунде се носе по целом свету. Током 44 године било је можда три-четири случаја да људи нису били задовољни. Баш сам данас размишљао, колико сам тога направио, у целу Кнез Михаилову улицу не би могло да стане – закључује Иван Живановић.
Б. Павковић

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина пресс, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.