ДАМА СЕ МОЖЕ БИТИ И СА ЧЕКИЋЕМ У РУЦИ Новосађанка Андреа Лукачи Пап РУШИ стереотипе
Више од деценију и по бавећи се ковачким занатом, за који влада мишљење да је посао који искључиво могу да раде мушкарци, млада Новосађанка Андреа Лукачи Пап разбија дубоко укорењене стереотипе.
Иако је за друге њено занимање наобично, у породици у којој је поникла да се жене лате чекића и наковња није непознаница.
Како каже, почела је као врло мала да мајсторише, имитира тату и покушава да ради оно што и он у својој радионици, која се деценијама налази на истом месту - у делу просторија намењеним за боравак посаде која је некад била задужена за саму капију Петроварадинске тврђаве. Када је мало одрасла, долазила је преко распуста да заради џепарац...
- По завршетку средње саобраћајне школе запослила сам се у једном бутику, али то није дуго потрајало, нити је било успешно – објашњава Андреа Лукачи Пап како је уз оца Лајоша Лукачија, надалеко познатог по томе што одржава сат на Тврђави, упловила у воде ковачког заната. – Оставши без тог посла, тата ме је питао зашто не бих радила са њим. До тада му је мама била испомоћ у радионици. Он је знао да једна жена ситне послове може да ради, само је упитно да ли и колико хоће. Полако сам уз њега и са њим откривала тајне заната и од тада радимо заједно. Има томе 18 година.
Прича да јој је први велики посао била реконструкција ограде дворца Дунђерских у Челареву, коју је требало шмирглама и жичаним четкама очистити да би се скинула стара боја и недостајући делови надоместили, а потом и префарбали.
-Полако ме је тата уводио у посао и показивао шта и како треба да се ради - каже она. – Данас могу да правим производе од почетка до краја. Савладала сам поједине технике и могу од лима да направим разне украсе, цветове, листове... Одрађујем одређене процесе на стругу, знам да бушим, брусим, фарбам, помало да варим. Учим ковање на топло, а то је операција током које се материјал греје на високој температури и обрађује великим чекићем.
Тврди да на ковачки посао не гледа као на мушки. Када треба тешки комади да се носе, то ради више њих, а ако не мора, онда она и не учествује у томе.
- Повремено, ако је у питању већи пројекат, ангажујемо још некога, али углавном све радимо тата и ја – истиче ова млада жена. - До пре неколико година у радионици са нама је радила и мама, некада припомогне и сестра, у зависности од њеног времена и обавеза. Имамо регистровану фирму СЗР „Валм“, што су почетна слова имена чланова наше породице – маме Валерије, тате Лајоша, мојег и сестре Марије.
Ова породична ковачка радионица стоји иза многобројних мајсторских подухвата. Андреа каже да пуно сарађују са црквеним општинама. Само у Сремским Карловцима некадашњи хотел „Боем“, Магистрат, чесма „Четири лава“, Саборна црква у више наврата, раније полијелеји, звона, ограда и ситни окови на вратима Капеле мира, оправка сатова на Саборној цркви... - неки су од објеката на којима су оставили траг свог деловања. Ако неко има референце за тако нешто, онда је то сигурно мајстор Лајош.
Челична лејди дели металне цветове
Лајош Лукачи, коме је читав живот концентрисан на Петроварадинској тврђави, од посла у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе, преко мајсторске радионице и одржавања сата, до стана у Подграђу, што је све на десет минута хода удаљено једно од другог, вели да би била штета да његова радионица замре, јер има лепу традицију.
- Радионица има то што данас зову референца, и то одличне референце – каже Лукачи. - Док сам жив и способан, ја ћу водити посао. Не очекујем да ће Андреа за наковњем радити, али очекујем да ће знати да организује посао, да узме блок и скицира предмет, и каже сараднику да уради ово овако, а оно онако. Ако то изостане, моћи ће да ради ситне послове, којих има доста. Када смо радили на надвратнику Аламашке цркве, на ком има пуно листова и цветова, она је направила неколико више и поклањала их. Питали су је одкуд то, рекла им је да их она помало у слободно време прави. Нисам сигуран да на тој бази може економски једна оваква радионица да опстане. Али то је друга тема.
Пре четири године, за време ванредног стања и забране кретања, поготово старијих од 65 година, обнављали су ограду и надвратнике на Алмашкој цркви у Новом Саду. Дванаест година пре, на истој цркви Лукачијеви су поправљали решетке на прозорима. За Андреу је ангажман на тој древној новосадској цркви био прави изазов. Између осталог и због тога што су недостајали извесни делови, а нису имали фотографију на основу које би направили нове, па су импровизовали и исковали их онако како су сматрали да треба. Ништа мањи изазов је и реконструкција недостајућих делова на старој огради Успенске цркве, као и израда њене реплике.
Најчешћа реакција, каже, када људи чују шта ради, јесте изненађење, што нимало није чудно. Ситуација у којој се нашла пре три године, напомиње, најбоље илуструје како људи реагују на њено занимање.
- Када сам сина одвела код логопеда питали су ме чиме се бавим. Одговорила сам да сам ковач. Жена код које смо били на то је рекла: „Не питам вас за презиме, него занимање“. Људи су углавном изненађени. И мом супругу је испрва било чудно, али је временом навикао на ту чињеницу. Клијенти имају резерве, мисле да сам залутала у овај посао... Међутим, они који ме дуже познају то су нормално прихватили – каже Андреа и додаје да не размишља о другом послу, јер је задовољна овим.
З. Милосављевић
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина пресс, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.