DAMA SE MOŽE BITI I SA ČEKIĆEM U RUCI Novosađanka Andrea Lukači Pap RUŠI stereotipe
Više od deceniju i po baveći se kovačkim zanatom, za koji vlada mišljenje da je posao koji isključivo mogu da rade muškarci, mlada Novosađanka Andrea Lukači Pap razbija duboko ukorenjene stereotipe.
Iako je za druge njeno zanimanje naobično, u porodici u kojoj je ponikla da se žene late čekića i nakovnja nije nepoznanica.
Kako kaže, počela je kao vrlo mala da majstoriše, imitira tatu i pokušava da radi ono što i on u svojoj radionici, koja se decenijama nalazi na istom mestu - u delu prostorija namenjenim za boravak posade koja je nekad bila zadužena za samu kapiju Petrovaradinske tvrđave. Kada je malo odrasla, dolazila je preko raspusta da zaradi džeparac...
- Po završetku srednje saobraćajne škole zaposlila sam se u jednom butiku, ali to nije dugo potrajalo, niti je bilo uspešno – objašnjava Andrea Lukači Pap kako je uz oca Lajoša Lukačija, nadaleko poznatog po tome što održava sat na Tvrđavi, uplovila u vode kovačkog zanata. – Ostavši bez tog posla, tata me je pitao zašto ne bih radila sa njim. Do tada mu je mama bila ispomoć u radionici. On je znao da jedna žena sitne poslove može da radi, samo je upitno da li i koliko hoće. Polako sam uz njega i sa njim otkrivala tajne zanata i od tada radimo zajedno. Ima tome 18 godina.
Priča da joj je prvi veliki posao bila rekonstrukcija ograde dvorca Dunđerskih u Čelarevu, koju je trebalo šmirglama i žičanim četkama očistiti da bi se skinula stara boja i nedostajući delovi nadomestili, a potom i prefarbali.
-Polako me je tata uvodio u posao i pokazivao šta i kako treba da se radi - kaže ona. – Danas mogu da pravim proizvode od početka do kraja. Savladala sam pojedine tehnike i mogu od lima da napravim razne ukrase, cvetove, listove... Odrađujem određene procese na strugu, znam da bušim, brusim, farbam, pomalo da varim. Učim kovanje na toplo, a to je operacija tokom koje se materijal greje na visokoj temperaturi i obrađuje velikim čekićem.
Tvrdi da na kovački posao ne gleda kao na muški. Kada treba teški komadi da se nose, to radi više njih, a ako ne mora, onda ona i ne učestvuje u tome.
- Povremeno, ako je u pitanju veći projekat, angažujemo još nekoga, ali uglavnom sve radimo tata i ja – ističe ova mlada žena. - Do pre nekoliko godina u radionici sa nama je radila i mama, nekada pripomogne i sestra, u zavisnosti od njenog vremena i obaveza. Imamo registrovanu firmu SZR „Valm“, što su početna slova imena članova naše porodice – mame Valerije, tate Lajoša, mojeg i sestre Marije.
Ova porodična kovačka radionica stoji iza mnogobrojnih majstorskih poduhvata. Andrea kaže da puno sarađuju sa crkvenim opštinama. Samo u Sremskim Karlovcima nekadašnji hotel „Boem“, Magistrat, česma „Četiri lava“, Saborna crkva u više navrata, ranije polijeleji, zvona, ograda i sitni okovi na vratima Kapele mira, opravka satova na Sabornoj crkvi... - neki su od objekata na kojima su ostavili trag svog delovanja. Ako neko ima reference za tako nešto, onda je to sigurno majstor Lajoš.
Čelična lejdi deli metalne cvetove
Lajoš Lukači, kome je čitav život koncentrisan na Petrovaradinskoj tvrđavi, od posla u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture, preko majstorske radionice i održavanja sata, do stana u Podgrađu, što je sve na deset minuta hoda udaljeno jedno od drugog, veli da bi bila šteta da njegova radionica zamre, jer ima lepu tradiciju.
- Radionica ima to što danas zovu referenca, i to odlične reference – kaže Lukači. - Dok sam živ i sposoban, ja ću voditi posao. Ne očekujem da će Andrea za nakovnjem raditi, ali očekujem da će znati da organizuje posao, da uzme blok i skicira predmet, i kaže saradniku da uradi ovo ovako, a ono onako. Ako to izostane, moći će da radi sitne poslove, kojih ima dosta. Kada smo radili na nadvratniku Alamaške crkve, na kom ima puno listova i cvetova, ona je napravila nekoliko više i poklanjala ih. Pitali su je odkud to, rekla im je da ih ona pomalo u slobodno vreme pravi. Nisam siguran da na toj bazi može ekonomski jedna ovakva radionica da opstane. Ali to je druga tema.
Pre četiri godine, za vreme vanrednog stanja i zabrane kretanja, pogotovo starijih od 65 godina, obnavljali su ogradu i nadvratnike na Almaškoj crkvi u Novom Sadu. Dvanaest godina pre, na istoj crkvi Lukačijevi su popravljali rešetke na prozorima. Za Andreu je angažman na toj drevnoj novosadskoj crkvi bio pravi izazov. Između ostalog i zbog toga što su nedostajali izvesni delovi, a nisu imali fotografiju na osnovu koje bi napravili nove, pa su improvizovali i iskovali ih onako kako su smatrali da treba. Ništa manji izazov je i rekonstrukcija nedostajućih delova na staroj ogradi Uspenske crkve, kao i izrada njene replike.
Najčešća reakcija, kaže, kada ljudi čuju šta radi, jeste iznenađenje, što nimalo nije čudno. Situacija u kojoj se našla pre tri godine, napominje, najbolje ilustruje kako ljudi reaguju na njeno zanimanje.
- Kada sam sina odvela kod logopeda pitali su me čime se bavim. Odgovorila sam da sam kovač. Žena kod koje smo bili na to je rekla: „Ne pitam vas za prezime, nego zanimanje“. Ljudi su uglavnom iznenađeni. I mom suprugu je isprva bilo čudno, ali je vremenom navikao na tu činjenicu. Klijenti imaju rezerve, misle da sam zalutala u ovaj posao... Međutim, oni koji me duže poznaju to su normalno prihvatili – kaže Andrea i dodaje da ne razmišlja o drugom poslu, jer je zadovoljna ovim.
Z. Milosavljević
Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina press, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.