НАКОН ВИШЕ ОД 4 ГОДИНЕ БОРБЕ
(ФОТО) СРБИЈА СЕ ОПРАШТА ОД „ШАРГАРЕПИЦЕ“ Умрла Хелена Гавран, осмогодишња девојчица за коју се борила цела нација
Хелена Гавран (8) која се борила са тумором на мозгу је умрла након више од четири године борбе са тешком болешћу.
Хелена се две године лечила у Француској, а потом је лечење настављено у Русији.
Знате ону неодољиву, риђу девојчицу дуге косе и милог осмеха? Једно од деце око којег се Србија ујединила и за 40 дана скупила новац за лечење?
Дан када су лекари рекли родитељима "Ваше дете има тумор на мозгу" је сигурно један од, ако не и најгори, у Катаринином животу. О томе кроз шта су заједно прошли, о непроспаваним ноћима, страховима и ономе што су научили из свега, причала је за Телеграф.
Хелена је била једна здрава, весела, разиграна девојчица, све до једног момента када је почела да се повлачи у себе. Приметили смо да све мање има жељу за игром и да има видне промене у расположењу. Постала је љута, бесна, незаинтеросована, поспана. То је трајало једно кратко време док нису настале нове, додатне промене. Будила се ујутру са мучнином и обично би свако јутро повраћала, то је трајало неколико дана, а лекари су то сматрали вирусом. Заиста је на почетку све личило на стомачни вирус. Пролазили су дани, али вирус не. Њој се стање сваким даном погоршавало и повраћање је постало свакодневно, прича Катарина Гавран.
Љубоморна на млађу сестру?
Игром случаја, трећа беба у породици се родила баш месец дана пре него што су Хеленине мучнине почеле. Лекари су њену промену касније сматрали љубомором на најмлађу сестру.
Када је донет тај закључак, Хелену смо водили код психолога, али, нажалост, били смо на погрешном путу све док њено стање није постало озбиљно. Један дан приметили смо да нашој Хелени бежи око у страну, одмах смо заказали преглед и већ за два дана смо отишли код очног лекара где нам је речено да мора да носи наочаре јер има велику диоптрију. То сазнање било нам је у тренутку јако болно, али убрзо смо се навикли на ту чињеницу - прича мајка.
Али, ту ни изблиза није био крај.
Док смо чекали наочаре да буду готове, пробудила се једно јутро уз јаку мучнину и наравно повраћање, тада је већ била доста малаксала, изгубила је на килажи, изгледала је јако лоше, почела је чак и да се тетура, жалила се да не жели да хода - прича Катарина додајући да су тада схватили да је "ђаво однео шалу".
Тада смо све бацили у воду што су нам лекари до тада причали и одлучили да затражимо да јој се ураде комплетни прегледи, јер је било очигледно да наше дете има неки проблем. Када смо отишли на Институт за мајку и дете, где смо били само седам дана пре, тада су лекари знали да ипак постоји нешто што није ни љубомора, ни вид, а ни вирус. Послали су Хелену на скенер главе. Док је била на прегледу, надали смо да ипак није то, да није оно најгоре, али нажалост по завршетку скенера, лоша вест.
Родитељима је речено да постоји нека црна мрља и да Хелена мора хитно да се пребаци на неурохирургију. По доласку на неурохирургију сазнају да Хелена има хидроцефалус који заправо прави тумор.
Плашила сам се да заспим- У том тренутку доживели смо шок од кога, сада ми се чини, нисмо били ни свесни о колико тешкој ствари се ради. Никада нећемо заборавити ту реченицу "Ваше дете има тумор на мозгу". То се не може описати речима, јер свака реч је превише блага за оно што човек у том моменту осећа. У тим моментима ми је пролазио најстрашнији филм кроз главу, плашила сам се да заспим јер нисам знала да ли ће се она ујутру пробудити, прича за „Телеграф“ мајка.
Након тога се све дешава брзо. Једна ствар је сустизала другу.
Било је страшно, имала сам осећај као да сам у најгорем сну и само сам желела да ме неко пробуди. Живот нам се окренуо. Остала је тада у болници, а већ сутрадан имала је прву операцију због притиска у глави који се правио због накупљања ликвора. На тој операцији уграђен јој је ВП шант. Након тога имала је и другу операцију на којој јој је отклоњен тумор. Професорка Даница Грујичић је оперисала и хвала драгом Богу, а и њој, овим путем би јој се још једном захвалила, операција је одлично прошла - каже Катарина.
Дани у болници јако споро пролазе, знају сви који су бар једном били у болничкој соби са дететом. Деца, а и родитељи јако тешко подносе сваки долазак лекара, сваки убод, све, ни Катарина ту није изузетак. У болници је просто све стрес, сматра она.
У ишчекивању налаза о ком се тумору ради надали смо се да се ради о бенигном и да ће после операције наше дете бити добро, али када је налаз стигао, саопштено нам је да наша мала девојчица болује од медулобластома ИВ градус, једног од најтежих тумора мозга. Никада ружнији осећај. Обузела нас је туга и страх. Она је тада провела у болници на неурохирургији око месец дана након чега је пуштена кући на кратак опоравак - присећа се мајка.
Хелена се јако брзо опоравила после операција, јер је иначе по природи јако упорна, каже Катарина.
Мислим да јој је њен карактер јако помогао у свему овоме.
Док су били код куће, дошло је било време за одлуку шта, где и како даље. Преко познаника чули су за болницу у Паризу, послали су Хеленин досије и убрзо добили одговор да је примљена код њих на лечење.
Срећа јер постоји лек, туга јер нема новца
Нашој срећи тада није било краја, сазнали смо да за нашу Хелену постоји лек и да нам остаје само то да верујемо да ће добро одреаговати на терапије. Међутим, када су нам послали фактуру речено нам је да тај третман кошта 545.500 евра, што је за нас у том тренутку био потпуно неприступачан новац. Нисмо знали шта ћемо, јако је ружан осећај када знаш да постоји начин и могућност да се помогне детету, а ви немате новац то да платите. Страшно! Чули смо за хуманитарне фондације и одмах покренули акције како бисмо нашли начин да помогнемо нашој Златокоси. Ипак су Бог и људи били на Хелениној страни, уз помоћ хуманих људи новац је прикупљен за свега 40 дана, то заиста нисмо ни сањали, са свих страна људи су се ујединили. Велико хвала свима који су били уз нас све ово време - објашњава Хеленина мама.
Друге две девојчице су остале са баком и деком. Трећа ћеркица Софија је буквално била беба, а друга, Лена, имала је годину дана. Што је била додатно отежавајућа околност.
Беба од месец дана с баком
На све муке и шокове још сам била принуђена да остављам децу од месец дана и годину код куће са баком, али тако је морало. Срећом, оне су здраве, а Хелени сам у тим тренуцима била потребнија.
Треба ли напомињати колико недостају друга деца? Колико фале сваког дана?
Од како смо у Паризу деца нам недостају неописиво, средом постоји видео позив па бар на кратко можемо да их видимо и чујемо. Не можемо да ишчекамо да нам авион слети у Београд и да коначно будемо на окупу. То није било могуће док се Хелена лечила. То је и мени и супругу јако тешко пало, али знали смо само једно, а то је да Хелена мора да оздрави - каже њена мама.
Размишља као велика
Хелена је дете које све зна, све разуме, али су се родитељи трудили да мало ублаже све кроз шта пролази.
Хелена зна да није здрава и да је због тога проводила дане у болници, али увек смо јој говорили да има вирус и да то није ништа страшно. Просто смо желели да не схвати своју болест на прави начин, већ да мисли да кроз то пролази свако дете, па мора и она. Има безброј питања на која врло често и не знам шта бих јој одговорила. Некада ме својим питањима остави без текста. На пример, када добије температуру она ме сама пита "Је л' сад пошто имам температуру морам да пијем долипран (парацетамол)?". И тако, научила је доста тога што је за њен узраст небитно, али, нажалост је некако убрзано морала да сазри. Сада је потпуно друго дете, има често размишљања као велика - каже Катарина.
Каква год да је ситуација родитељи морају да буду јаки, па и помало да глуме пред дететом.
Трудили смо се и супруг и ја да не поклекнемо, наравно тренуци слабости увек постоје, ипак је ово била једна јако тешка битка, али пред њом никада ништа, она је на нама видела само осмех. Свесни смо да смо ми ти који јој дају снагу. Трудили смо се да јој преносимо позитивну енергију и да никада не осети страх - објашњава храбра мама.
"Имаћу косу до пода, бићу поново Златокоса"
Хелена је у Паризу прошла кроз шест хемиотерапија, три блаже и три високоризичне, уз трансплантацију матичних ћелија.
На почетку је било све у реду, добро је подносила прве три терапије. Када јој је косица опала, рекла је родитељима "Нема везе, бићу ја поново Златокоса, имаћу косу до пода када ми порасте", била је јако храбра, препричава мама.
Увек је била насмејана
Друге три терапије биле су тешке, трпела је јаке болове, примала је морфин како би јој их ублажили.
Мучила се, али некако је увек била насмејана, њен карактер, њена снага и упорност су јој помогли да из овога изађе као победник.
Хелена је у болници у Паризу провела укупно око три и по месеца, последње три терапије није излазила из стерилне собе. Боравила је у њој по 21 дан са два дана паузе у стану у ком је породица боравила, и након тога опет враћање у собу.
Борила се свих ових месеци колико смо овде као лав. Ноћу је остајала чак и сама у соби јер је такво правило, била је као велика девојчица, морала је да буде, срећом па је тако разумна.
Од како је породица Гавран сазнала да је Хелена болесна, живот им се окренуо из корена. Миран живот са троје деце и уз бројну фамилију у сурчинском насељу Радиофар пољуљан је Хеленином болешћу.
Подршка и мирна глава
У целој нашој породици је завладала тишина и бол. Све се променило, али једни уз друге смо све пребродили. Тада је најважнија подршка и мирна глава. То је један период наших живота који се никада неће моћи избрисати, али надам се да ће остати иза нас. Човек тек када му се нешто деси почне да схвата суштину живота, и зато сада увек кажем само "Боже хвала ти, само ми их чувај", јер здравље је једина права вредност. Више нас сигурно не могу пољуљати неке безазлене ствари око којих смо пре водили полемику, и зато бих свима поручила да уживају у деци и сваком моменту са њима, и да на живот гледају тако што ће свако јутро рећи "Боже, хвала ти на свему што си ми пружио, здраву децу и здраву породицу", јер све друго је пролазно, срећу сами кројимо, новац зарађујемо, љубав негујемо, али све то можемо само када смо здрави - поручује Катарина.
Контролну магнетну резонанцу и састанак са докторком имали су 2. марта. Докторка им је рекла да је магнет одличан, да Хелена нема више никакве знаке болести и да са њом убудуће поступају као са здравим дететом.
Нашој срећи од тог дана нема краја, наша мала принцеза је све пребродила и успела да победи своју болест. Једино што сада мора да јој се прати крвна слика у наредном периоду сваких 15 дана и на свака три месеца мора да има контролне магнете. У понедељак идемо по историју болести и завршавамо папирологију у потпуности, па се надамо да ћемо до краја следеће недеље бити код куће са нашом децом. Надамо се најбољем, надамо се да ово остаје иза нас и да више никада нећемо имати сусрета са болницом - каже Катарина, Хеленина мама.
Хелена је отпуштена из болнице. Верујемо да мајка није могла ништа лепше да пожели. Њој већи празник не треба.
Имала је операцију, покушали су да изолују тумор, да ураде вакцину само за њу јер болест мутира. После терапије један магнет или два буду у реду, трећи не ваља... И све тако - причала је тетка мале Хелене, Андриана.
Борила се као лав, али проклета болест је толико упорна.
Подсетимо, Хелена (8) је рођена 17. новембра 2015. године у Београду. Најстарија је од три сестре, једина риђокоса са небо плавим окицама. Била је увек весело, насмејано и радознало дете.
