НИНИНЕ МУСТРЕ: Удица
Примећујем две врсте понашања које се све више удаљавају ка супротним странама.
На једној страни су све опуштенији и раздраганији људи који, упркос отежаним околностима којима смо сви окружени, успевају да пронађу радост у животу, захвалност за оно што имају колико год то мало изгледало и живе у неком свом миру. На другој страни су незадовољни и фрустрирани људи који ни за оно што имају готово никада не показују захвалност, него се стално жале, кукају и дрвље и камење бацају на све и свакога ко им се нађе у близини.
Та друга група људи једноставно не може да престане са својим, пре свега по себе, деструктивним понашањем, па чак и када им се помоћ понуди, они проналазе разлоге да буду огорчени. Схватила сам да је најбоље склонити им се са пута, јер сваки покушај да им се помогне некако на крају доведе до тога да окриве и помагача за ситуацију у којој се налазе.
Као и увек, користим непријатне ситуације за сагледавање сопственог осећаја не бих ли открила мустру по којој се понашам и евентуално покушала да је променим уколико видим да не доноси добро ни мени ни другима. Међуљудске комуникације све више личе на бацање удица, па ко се упеца, тај ће да уђе у сукоб и да допринесе узалудном трошењу енергије која би могла да се употреби много паметније, рецимо да се човек потруди да сагледа објективније стварност и да се потруди да нешто промени у свом односу према истој, јер сви теоретски знамо да од наше перцепције зависи како ћемо ту стварност тумачити, а перцепција је ствар одлуке ако смо довољно свесни себе и својих порива.
Од када сам истински прихватила да оно што други мисле о мени зависи искључиво од њиховог стања свести, постало је много једноставније да се не пецам на њихове удице и да покушавам да им разјасним зашто сам нешто урадила или рекла.
Јер шта год да кажем, људи који су намерили да свој гнев избаце, они ће пронаћи начин да га избаце. Али ја више не учествујем у тим играма. Видим удицу, али је не загризем. Сматрам то својим великим напретком. Чак и да прођем толико близу удице да се очешем о њу, не закачим се.
Верујем да удице и даље постоје да би ме тестирале колико сам стварно прозрела неке своје програме по којима се одавно понашам, јер тестирање је неопходно за даље напредовање у животу. Али у већини случајева, сада те удице немају за шта да се закаче, у празно су бачене, а моја осећања остају чиста и неповређена.
Није лако, понекад су удице тако привлачне и тако бих се радо упустила у објашњавање, правдање и разматрање, али тада себи поставим питање да ли више волим да трошим драгоцену енергију на објашњавање или на једноставно живљење и избор увек падне на ово друго. Живот је много леп и толико драгоцен да бирам да га живим у миру и радости и поред свих удица и сличних глупости. Али у одбрани деце, немоћних и природе, немам милости.
Нина Мартиновић Армбрустер
