NININE MUSTRE: Udica
Primećujem dve vrste ponašanja koje se sve više udaljavaju ka suprotnim stranama.
Na jednoj strani su sve opušteniji i razdraganiji ljudi koji, uprkos otežanim okolnostima kojima smo svi okruženi, uspevaju da pronađu radost u životu, zahvalnost za ono što imaju koliko god to malo izgledalo i žive u nekom svom miru. Na drugoj strani su nezadovoljni i frustrirani ljudi koji ni za ono što imaju gotovo nikada ne pokazuju zahvalnost, nego se stalno žale, kukaju i drvlje i kamenje bacaju na sve i svakoga ko im se nađe u blizini.
Ta druga grupa ljudi jednostavno ne može da prestane sa svojim, pre svega po sebe, destruktivnim ponašanjem, pa čak i kada im se pomoć ponudi, oni pronalaze razloge da budu ogorčeni. Shvatila sam da je najbolje skloniti im se sa puta, jer svaki pokušaj da im se pomogne nekako na kraju dovede do toga da okrive i pomagača za situaciju u kojoj se nalaze.
Kao i uvek, koristim neprijatne situacije za sagledavanje sopstvenog osećaja ne bih li otkrila mustru po kojoj se ponašam i eventualno pokušala da je promenim ukoliko vidim da ne donosi dobro ni meni ni drugima. Međuljudske komunikacije sve više liče na bacanje udica, pa ko se upeca, taj će da uđe u sukob i da doprinese uzaludnom trošenju energije koja bi mogla da se upotrebi mnogo pametnije, recimo da se čovek potrudi da sagleda objektivnije stvarnost i da se potrudi da nešto promeni u svom odnosu prema istoj, jer svi teoretski znamo da od naše percepcije zavisi kako ćemo tu stvarnost tumačiti, a percepcija je stvar odluke ako smo dovoljno svesni sebe i svojih poriva.
Od kada sam istinski prihvatila da ono što drugi misle o meni zavisi isključivo od njihovog stanja svesti, postalo je mnogo jednostavnije da se ne pecam na njihove udice i da pokušavam da im razjasnim zašto sam nešto uradila ili rekla.
Jer šta god da kažem, ljudi koji su namerili da svoj gnev izbace, oni će pronaći način da ga izbace. Ali ja više ne učestvujem u tim igrama. Vidim udicu, ali je ne zagrizem. Smatram to svojim velikim napretkom. Čak i da prođem toliko blizu udice da se očešem o nju, ne zakačim se.
Verujem da udice i dalje postoje da bi me testirale koliko sam stvarno prozrela neke svoje programe po kojima se odavno ponašam, jer testiranje je neophodno za dalje napredovanje u životu. Ali u većini slučajeva, sada te udice nemaju za šta da se zakače, u prazno su bačene, a moja osećanja ostaju čista i nepovređena.
Nije lako, ponekad su udice tako privlačne i tako bih se rado upustila u objašnjavanje, pravdanje i razmatranje, ali tada sebi postavim pitanje da li više volim da trošim dragocenu energiju na objašnjavanje ili na jednostavno življenje i izbor uvek padne na ovo drugo. Život je mnogo lep i toliko dragocen da biram da ga živim u miru i radosti i pored svih udica i sličnih gluposti. Ali u odbrani dece, nemoćnih i prirode, nemam milosti.
Nina Martinović Armbruster
