ИНТЕРВЈУ
ВОДИТЕЉ ИВАН ГОЛУШИН открио зашто се не уклапа у забавни програм: „Не бих могао да постављам питања која су на граници пристојности”
У времену у којем се водитељски посао олако додељује непрофесионалцима или га неретко преузимају они који су пред камерама јер су жељни славе, још увек има светлих примера, који господствено чувају част своје професије бескрајно тачном дикцијом и поштовањем телевизијских начела.
Један од њих дефинитивно је уредник и водитељ „Националног дневника” на телевизији Пинк Иван Голушин - рођени Кикинђанин, са београдском адресом у личној карти, магистар књижевности са дугим радним стажом у новинарству. Одмерен у свом ставу, али и свакој речи коју изговара, Иван је својим знањем, искуством, али и шармом, завредео статус једног од телевијских лица којем се апсолутно верује. У години у којој његова медијска кућа Пинк прославља три деценије, Голушин, када се зброје сва његова медијска искуства, бележи готово исто толико година у медијима. Први контакт са микрофоном имао је још као средњошколац, када се његов препознатљив и пријатан глас први пут чуо на таласима Радио Кикинде. Доласком на студије у Нови Сад започео је и професионално своју новинарску каријеру, од које, изолован од сензационализма и неукуса, није одустао до данас. У пријатном разговору за „Дневников” ТВ магазин присетио се својих почетака, али и открио нашим читаоцима нешто више о телевизијским изазовима данашњице.
Није лако опстати у медијима, а ви трајете, рекао бих, достојанствено задржавајући квалитет и професионализам, где год да сте досад радили. Колико је тешко у мору разних формата, али и водитеља, задржати управо те постулате?
– Хвала, пре свега, што мислите да је тако. Било је разних препрека, као и на сваком путу ка циљу или успеху. Како опстати? Не знам. Ја сам још као дете пратио ЈРТ, ХТВ и Телевизију Београд и имао узоре у водитељима старог кова. Када сам почео да радим на Телевизији Нови Сад такође сам учио од те старе гарде и, вероватно ми је, то што сам тада научио, остало као темељ за даље. Трудим се да не изгубим основу коју су ми сви ти моји медијски „професори”, који су ме учили овом послу, дали. То подразумева да за микрофоном морам бити тачан, са што мање гестикулације, без поштапалица и то је нешто што сам годинама тренирао. У томе ми је свакако помогао и факултет. Студирао сам и завршио и основне и постдипломске студије књижевности, где ми је дата та нека основа речи, говора, да могу тиме лако да се служим. Много ми је помогао дугогодишњи рад на радију, јер су само глас, језик и речи средство којим се радијски водитељ служи. Нема, дакле, мимику и гестикулацију и не може да се насмеје а да се то види. Све то, ваљда, када се сабере даје ово што сам данас ја. Не сматрам себе другачијим од других, иако ми то многи говоре. Ја их онда замолим да ми кажу шта је то другачије и много ми је драго када на пијаци или улици сретнем старије гледаоце, који ми говоре да ме све разумеју, да изговарам све како треба, па не морају много да појачавају телевизор. То је похвала која ми значи, а стиже од обичних људи, гледалаца.
Улазите у наше домове свакодневно путем малих екрана, па и гледаоци имају осећај да сте са њима у најважнијим тренуцима. Имају ли људи због тога потребу да вас, када вас сретну на улици, питају или да вам нешто испричају?
– Хвала Богу, нисам имао негативних сусрета. Можда је спорадично било два-три негативна коментара, који су се углавном тицали политике коју телевизија Пинк пропагира. Дакле, начина на који Пинк прави информативни програм. Ништа од тога није било усмерено против мене и мог начина рада, што ми је драго. Много тих обичних људи, када скупе храбрости, а углавном су то старији људи и махом жене, приђе и прво ми то кажу. То је добар фидбек да знам да је то што радим добро. Никада, када радим, када сам пред камером, не мислим да ли ме и ко гледа, да ли то што радим неко коментарише. Нисам о томе никада мислио и то је можда добра ствар. Увек сам био усмерен ка томе да то што тог момента прочитам урадим на најбољи начин.
Пре петнаестак година вам се десило да сте били будни када се ваш колега спикер успавао, што вам је, испоставиће се, одредило даљу телевизијску судбину. Јесте ли се уморили од саопштавања вести и прижељкујете ли можда себи неки нови формат на телевизији?
– Све што сам досад желео није ми се остварило. Или сам погрешно желео или нисам желео оно што ми припада. „Национални дневник”, који сада водим, нашао је мене. На телевизији Авала сам, до њеног гашења 2012, водио јутрарњи програм, а спикер који је требало да чита вести се успавао. Како вести морају да иду, мене су из једног дела студија пребацили у други за пулт за којим се читају вести. Сећам се да ми је Бојана Лекић, која је тада била главна и одговорна уредница, рекла: „Ти си за ово, у ствари”. Тако сам паралелно почео да радим и јутарњи програм и Дневник. Временом се то искристалисало па сам остао само у Дневнику. Немам сада неких жеља. Волео бих, можда, да се опробам у некој форми која је попут јутарњег програма, колажног типа, у којој има и информативе и неких друштвених тема, да није забавни програм, јер мислим да се, после 15 година колико се њиме не бавим, много тога изменило и да ја више немам ту сигурност, коју сам имао пре 15 година у забавном програму. Данашњи забавни програм подразумева сензационализам, углавном, а ја то не знам да радим. Можда бих знао када бих учио, али не желим то да учим, јер мислим да то треба да остаје млађима.
Неке су се норме у новинарству потпуно промениле у односу на оне које сам учио и којима су ме учили. Заиста не бих могао да питам некога неке интимне, личне ствари или им постављам питања која су на граници доброг васпитања. Самим тим, не бих могао данас да радим забавни програм који се углавном тражи
У новинарски и водитељски посао улазили сте углавном путем аудиција, што је данас на телевизијама скоро па незамисливо. Колико наша професија пати због тога што свако може да стане пред камере?
– Не могу рећи да ми смета, можда сам на то већ и огуглао. Професионализам у новинарству је данас изгубио, чини ми се, све што је могао. Ми данас имамо навијачки професионализам, поготово у информативном програму и, када гледам различите телевизије, схватам да је истина увек негде на средини. Трудим се да ту истину пронађем за себе и у својој глави. Када сам на послу и када радим, поштујем правила куће у којој радим и трудим се да то што произведем, напишем, прочитам, изговорим, подмири етичке кодексе и основе новинарства. Данас је све некако девалвирало, па и овај наш новинарски позив. Са своје терасе, која гледа на парк у којем се играју мала деца, чујем како малишани од три, четири или пет година једни другима говоре разне псовке, па се шокирам и помислим како дете то није могло да чује на телевизији или у школи. Чуло је од својих родитеља, људи са којима долази у контакт. То ми је поражавајуће. Јер та садашња деца ће нас једног дана лечити, учити, водити државу.
Можда моје васпитање и одрастање осамдесетих и деведесетих година није баш добро за данашње време, али, ипак, више волим што имам тај постулат, него овај данашњи
Војвођанин са београдском адресом
Иван Голушин рођен је у Кикинди и увек радо и, како нам је рекао, свуда истиче да је из тог војвођанског града.
– Иако сам са 18 година отишао на студије у Нови Сад и већ 25 година живим у Београду, ја сам Кикинђанин са београдском адресом. Не разумем људе који прећуткују да су из малог места. Па то мало место прави велике људе. Често одлазим у своју родну кућу, сада тамо живи моја мајка, најбоља мајка на свету. Неретко сам и у Новом Саду, где живи и ради мој рођени брат. Иако смо раздвојени физички, врло смо блиски и подржавамо се у свему. Не бих био ово што сам данас да нисам имао ту базну подршку моје породице. А Кикинда ми увек пружа мир, два-три дана тамо су ми одмор за душу. Ево, већ следећег викенда, 21. септембра, ћу поново водити манифестацију „Дани лудаје”, по којој је Кикинда позната – поручио је Иван Голушин у интервјуу за „Дневников” ТВ магазин и рекао да једва чека нови сусрет са својим суграђанима.
Презентери вести неретко делују строже од других колега који раде у информативном програму. Да ли вас је такав став јавности пратио у приватном животу?
– Мени су још на факултету, говорили да одајем утисак уображене особе, а када бих питао зашто, говорили би ми да је то због тога што имам став и држање „као да сам прогутао мотку”, али то ми је дато рођењем, не могу то да променим. Када ме упознају, 90 одсто њих ми каже да су мислили другачије о мени - да сам неприступачнији, уображен, надмен, али то је вероватно неки гард који сам несвесно градио као млад.
Кроз вас до гледалаца пролазе разне информације - како оне афирмативне, тако и оне мање лепе. Како се искључујете и успевате ли да их, када се камере искључе, не понесете тог дана са собом?
– Не упијам их. Још раније сам себи рекао да нећу то да узимам к срцу, нећу ту слику после да носим кући. Трудим се само да та информација коју ћу рећи буде тачна, смирена и без еуфорије. И када је тешко и када су страшне ствари у питању, а радио сам до сада на Пинку много специјалних емисија, када су организовани протести, напади на медијске куће, током поплава или после вишеструког убиства у основној школи „Владислав Рибникар”, трудим се да будем прибран и без еуфорије. Не читам механички, јер сваку ту вест сам пре тога уобличио, написао, али не доживљавам то емотивно.
Шта је, онда, издувни вентил?
– Мени су издувни вентил тишина и самоћа. Сат, два дневно, колико могу то себи да дозволим, али мора бити неко време за ћутање. То сам волео и док се нисам бавио медијским послом. Волео сам мало да самујем. Нисам асоцијалан, али нисам ни за дружења пошто-пото. Морам себи да обезбедим време које је само моје.
Владимир Бијелић