АЛЕКСАНДРА КОЛАКОВИЋ О СТРАТЕШКОМ ПАРТНЕРСТВУ ФРАНЦУСКЕ И СРБИЈЕ: Шта доноси друга званична посета Емануела Макрона Србији

Пре њега у Србији је, одмах након пада Слободана Милошевића а као први европски председник, боравио Жак Ширак 2001. године. Иако је на почетку 21. века било почетног одушевљења и идеје обнове историјског пријатељства Француске и Србије, односи су врло брзо бележили падове, а посебно како се ситуација на Косову и Метохији компликовала и када је Француска подржала независност тзв. Косова. Као светле тачке из овог периода, поред развоја културе и науке, а посебно зачетка програма билатералне сарадње у области науке „Павле Савић“ (2004), можемо приметити долазак првих француских предузећа, оснивање Француско-српске привредне коморе (2009) и Споразум о стратешком партнерству Француске и Србије (2011). Ипак, све до француске Стратегије за Западни Балкан (април 2019) билатерални односи са земљом која је чланица Савета безбедности, нуклеарна сила, једна од најјачих економија у Европи и једна од две кључне земље у Европској унији, која посебно развија сектор иновација, науке и војне индустрије, нису имали одговарајући импулс у циљу мултиперспективности развоја.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Aleksandar Vučić (@buducnostsrbijeav)

Подсетићемо се да је, осим што је тог јула 2019. године додирнуо срца већине Срба поклонивши се сенима Милунке Савић и одржавши говор на српском језику испред споменика Захвалности Француској на Калемегдану, Емануел Макрон потписано више споразума у областима војне, безбедносне, економске, научне и културне сарадње. Оно што је битније од самог потписивање јесте чињеница да је од прве посете Емануела Макрона, а у складу са Стратегијом за Западни Балкан, започело систематско развијање билатералних односа Француске и Србије, као и да су резултати видљиви након пет година. Иако је више показатеља развоја ових односа, поред политичких и војних, доминатни су економски и културни. Канцеларија француске Агенције за развој отворена у Београду 2019. године започела је инвестиције у Србији, што је био сигнал за француске фирме да дођу у Србију или развијају сарадњу са српским компанијама. Одраз овога видимо сада кроз увећање трговинске размене, броја француских фирми и радника који су у њима запослени, организовање Француско-српског иновационог форума, пројекта Еко-општине, концесије за аеродром или укључености у реализовање пројекта београдског метроа. Француско-српска привредна комора и активности које организује такође су доказ развоја економских односа који су били у фокусу и званичне посете Александра Вучића, председника Србије априла 2024. године Француској. Тада су већ назначене области даље сарадње кроз разговоре о куповини рафала, састанак са групацијом француских предузетника МЕДЕФ, потписивање Меморандума са ЕДФ, француском електродистрибутивном мрежом, разговорима о вештачкој интелигенцији и новим технологијама. Уосталом, напредак у развоју односа две државе се види и кроз чињеницу да је Србија 2019. године куповала мистрале, а пет година касније рафале, као и кроз увећану билингвалну наставу, заједничке пројекте у науци и култури, значајан број најбољих српских студената који настављају мастер или докторске студије у Француској, док научници развијају пројекте и кроз нови фонд ЕС-Балк (од 2021).

Које поруке је донео француски председник током друге посете Србији? Поред истицања сећања на заједничку историју и братство по оружју из доба Великог рата, нагласио је у ауторском чланку и потом у изјавама да је 2019. године дошао са амбицијама да поново повеже нити једног давнашњег пријатељства. Пет година касније, поред тога што је поносан на интелектуалну и научну размену оличену кроз учешће Француске као почасног госта на Сајму књига 2023. године и 20 година пројеката научне сарадње „Павле Савић“, Емануел Макрон наглашава пројекте великих француских компанија у Србији и активности Француске агенције за развој на више поља, а посебно у области енергетске транзиције. Поред чињенице да ће се српска авијација поново развијати као што је и почела на крилима најсавременије француске, кључна порука јесте да Француска жели и спремна је да подржи економски снажну и демократску Србију у Европској унији. При овоме француски председник не спори раст евроскептицизма и потребу да Европска унија буде снажна и суверена. Његове идеје нове методологије и Европске политичке заједнице, које се у Србији и на Балкану већином схватају негативно и као начин да се спречи пријем нових чланица, имају за циљ да, како је појаснио француски председник у Београду, помогну европски процес пре свега економски и док се Европска унија не реформише. Те идеје су у складу са његовом политиком присутном у европским оквирима још од кампање 2017. године и настојања да се оживе европске вредности и идеје, односно да се Европској унији у складу са кризама и ратовима у последњих година улије нова енергија потребна за ново доба. Детаљнија анализа овога захтева више простора и познати су досадашњи домети ових потеза француског председника, али је чињеница да се међу приоритетима француског председавања Саветом министара Европске уније (2022)  нашао и Западни Балкан са својом европском перспективом и тежњом стварања стабилности у региону, упоредо са истицањем значаја Африке и развоја франкофоније, потврда је систематског и континуираног интересовања Емануела Макрона за овај регион и посебно Србију. Такође, јасно је назначио да је свестан ресантимана у контексту евроинтеграција региона и улоге Француске, која је иначе битна не само кроз пројекте и фондове, већ и постојање француских ескперата који у разним областима (евроинтеграције, пољопривреда, транспорт, екологија, јавна администрација) помажу српским стручњацима и администрацији да се приближе нормама и захтевима Европске уније.

Емануел Макрон је изнео и свој поглед да само у окриљу ЕУ – уније суверених држава које деле исту визију своје будућности, Србија ће моћи да остане Србија. Позиционирање Француске и репозиционирање Србије у новим међународним околностима у сржи су овог схватања, а и међусобно су повезани. Стога је поред економске димензије значаја уговора око рафала кључно стратешко одређивање Србије и оснаживање француске политике на Балкану, у земљи коју Француска види као лидера у региону. Ово је Емануел Макрон потврдио и током заједничке конференције за штампу са председником Србије, а посебно приликом оспоравања новинара и дела француске јавности да је куповина 12 рафала од стране Србије безбедностно ризична у контексту перцепција српске и руске блискости, као и нестабилности на Балкану. Потписивање уговора за француске авионе, планирани трансфер техонологија, француску експертизу, сарадњу у областима туризма, здравства, науке, иновација, вештачке интелигенције, енергетике, нуклеарне енергије, критичних сировина, екологије и зелене транзиције у оквиру потписаних споразума стога је потребно посматрати и као део Макронове визије изградње поверења и сувереније Европе, која неће бити толико зависна од других глобалних актера: САД, Кине и Русије.

Емануел Макрон је искористио ову посету и да пошаље поруке не само Французима, Србији и Србима и региону Балкана, што је посебно учинио приликом разговора са младима о вештачкој интелигенцији, организованим у „Шнајдер Електрику“, што носи додатну симболику, имајући у виду да је ова фима са Србима некада трговала топовима, а данас софтверима и новим технологијама. Након организовања Олимпијских игара, што је кроз спортску дипломатију и повезивање спорта и одрживог развоја ојачало углед Француске, ова посета Србији и Балкану може се посматрати и кроз призму оснаживања унутрашње и спољнополитичке позиције француског председника, а посебно у европским оквирима. Инсистирање на развоју сарадње у области вештачке интелигенције потребно је Србији у складу са председавањем Глобалним партнерством за вештачку интелигенцију и даљим економским развојем, али и Француској као алатка развоја и моћи у оквиру Четврте индустријске револуције која води и ка политичком утицају. На отварању панела шира јавност могла је стога да чује и кључне делове визије Француске у контексту вештачке интелигенције као поља које се убрзано развија, а кључно је за будућност.  

Када је реч о актуелним француско-српским односима, поред успона у сферама екномске, војне, научне и културне сарадње, као и француске подршке евроинтеграцијама, присутан је различит поглед на Косово и Метохију. Француска је признала независност тзв. Косова 2008. године, али је она и један од главних иницијатора наставка процеса дијалога Београда и Приштине. Емануел Макрон је иницирао и план нормализације односа, и у време док се јавност упознавала са планом именовао је Ренеа Троказа за специјалног изасланика Француске за Западни Балкан. У Београду француски председник је нагласио да ће остати ангажован на спровођењу Охридских споразума, кроз испуњавање тзв. мапе пута која подразумева прво успостављање заједнице општина са српском већином. Француска је остала на познатим позицијама у контексту схватања решавања косовског проблема, које је француски председник формулисао речима: „Пут ка нормализацији чува суштину, могућност за Србе да живе на Косову уз поштовање закона, али не одричући се свог идентитета.“ Међутим, битно је да су комуникација и развој билатералних односа у претходном периоду утицали да се први пут током ове посете покаже и више разумевања за положај и свакодневни живот српске мањине на Косову и Метохији. Наравно да то са српске позиције није довољно, али је то дужи пут који је Србија већ прелазила кроз историју у односима са Француском. У доба анексије Босне и Херцеговине (1908), Француска није показала разумевање за српске интересе, нити је гледала благонаклоно на идеју да се Османско царство потисне са Балкана и регион препусти новим државама. Ипак, развој економских односа, француски кредити, куповина француских топова, оснивање Француско-српске банке, уз школовање и усавршавање Срба на француским универзитетима и развој политичког, научног и културног повезивања, створили су услове да се изгради савезништво и боље разуме српско питање, као и да се бране српски интереси. Од тога да француски политичари нису имали јасне представе који народи живе на простору Старе Србије, односно Косова и Метохије почетком 20. века, деценију касније кроз умрежавање две средине створили су се услови да један од најугледнијих професора и пријатељ француских државника Виктор Берар, држећи камен са Косова, ода почаст Србији у амфитеатру Сорбоне и организује Српски дан борећи се за њене интересе у најтежим ратним временима, а да Француска на крају пристане и на реализовање ратних циљева Србије о укључивању свих Срба у једну државу. Да ли је у време 185. годишњице француско-српских односа коначно време за стварно повезивање две државе које би, иако у измењеним околностима али опет у највећим напетостима и бројним ратним жариштима по снази и значају, могло да буде слично овоме из историјских књига? Емануел Макрон види нову етапу билатералне сарадње као стварно стратешко партнерство и одлучно ангажовање Србије у приступању Европској унији, а како је виде Срби? Надам се даље од нетачних информација о складиштењу француског нуклеарног отпада у Србији и наглашавања о превеликој новчаној цени нових рафала, већ далековидо и мудро, као шансу да се не погреши опет у разумевању међународних односа.

  Истичући значај и посебност српског идентитета, француски председник је указао и на сличности са француским, што подећа на наративе коришћене од стране српских франкофила и француских србофила и златно доба француско-српских односа на прелазу из 19. у 20. век. Важно је да наглашава да је српски идентитет и европски, а да је тако уверио се и у обиласку Галерије Матице српске у Новом Саду, граду који је европска престоница културе и који нас и Дунавом повезује с Европом. Ова посета – иако од јавности схваћена као део агенде званичих посета, где је поред реда политике и озбиљних тема потребно релаксирати разговоре културом – ипак има одлике посебности. Први пут је један француски председник децентрализовао своју званичну посету и отишао у неки град у унутрашњости, а потом је кроз упознавање са српском историјом и уметношћу, чији је љубитељ, могао да разуме све напоре које је српски народ чинио на свом путу за слободу, државност и идентитет, као и да још јасније увиди повезаност с европском и француском културом и уметношћу. Било би веома значајно у контексту организовања EXPO 2027, али и шире посматрано, да се након ове посете, поред даљег развоја сарадње у култури, покуша и с организовањем велике изложбе српске уметности у Француској, попут оне успешне из доба социјалистичке Југославије. Ово би омогућило креирање афирмативне слике Србије.

Друга званична посета Емануела Макорна, француског председника Србији, мора се посматрати кроз три главна оквира. Први је да је куповина рафала и потписивање 11 споразума, који имају важан економски значај у сферама вештачке интелигенције, иновација, енергетике, нуклеарне енергије, научне, културне и здравствене сарадње, потребно посматрати као стратешко одређивање Србије ка Француској и један корак ближе Европској унији. Оснажено је француско присуство у Србији и на Западном Балкану, које јој омогућава да у доба несигурности и прекомпоновања међународних односа игра активнију улогу како у контексту безбедности у региону, такође и у економским, научним и културним утицајима и путу ка пуноправном чланству у Европској унији. Трећи оквир чине веома важне изјаве француског председника о вештачкој интелигенцији и чињеница да је у Новом Саду изнео визију не само сарадње са Србијом у овој области, већ је одабрао Србију и Нови Сад пред Самит о вештачој интелигенцији у Паризу фебруара 2025. године као почетну станицу да свету изнесе идеју о вештачкој интелигенцији кроз призму четири С – science, standards, solutions et sécurité – наука, стандарди, решења и безбедност. Трансфер знања, наука, иновације, вештачка интелигенција и очекивани долазак нових француских фирми у Србију могу се препознати као даљи путеви развоја билатералних односа две државе. Још је на Светској изложби у Паризу 1900. године тада Краљевина Србија настојала да се у Паризу представи „породици развијених европских народа“, а чак су и нове власти након 1945. године одабрале Париз за промоцију Титове Југославије на Западу. У симболичком и реалном смислу, за европеизацију Србије и њено укључивање у европске оквире увек је била битна Француска. Жак Ширак је током посете Београду 2001. године рекао да тадашња српска држава мора да се врати на место које је очигледно њено – место у европској породици. Он није успео, његови наследници нису показивали оваква интересовања у мери којој је то 2019. године назначио, а посетом 2024. године и потписаним уговором за рафале и друге споразуме потврдио Емануел Макрон.

Потребна је проактивна улога обе стране, а Срби су већ кроз историју бирали Француску, не само због њене културе и развоја, већ због реализације националних, економских и политичких планова. Од учења француског језика, школовања у Француској, преко зајмова и доласка француских предузећа од средине 19. века, а посебно од почетка 20. века, куповине наоружања и ратног савезништва и споменика на Калемегдану остало је историјско наслеђе као база за стварно стратешко партнерство 21. века. Да ли ће се Срби као што су након слома бољшевичке Русије опет дефинитивно определити за Француску као потпору и заштитницу?  Да ли ће Француска наставити и након Емануела Макрона да види Србију као свог првог партнера на Балкану? Како ће на ову нову етапу француско-српских односа гледати други кључни актери у глобалној арени? Каква год буде финална оцена председничких мандата Емануела Макрона, сигурно је да се уписао у историју идејом повратка Француске на Балкан и продора њеног утицаја у свим сферама (економској, политичкој, дипломатској, војној, научној и културној). Прекидањем дисконтинуитета комуникације и француске заинтересованости за европски народ који је Француској подигао споменик на месту где је пре рушења у рату био споменик једном од отаца нације – Карађорђу, а који је неуспешно покушавао да допре до Наполеона и заинтересује га да помогне у освајању слободе, можда се коначно створи услове да се на Западу боље разуме српско питање или да се скине стигма присутна у јавности о Србима као кољачима и дивљацима, или у „бољој“ верзији као „малим Русима“ који чекају тренутак да започну неки нови рат. За сада је сигурно да у време 185. годишњице дипломатских односа Француске и Србије нове генерације Француза и Срба имају темеље да развијају ново партнерство у сложеним међународним односима у областима које су већ важне а биће и у будућности. 

др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије