КАКО ЈЕ МИЛИЦА БРКИЋ ПРЕТВОРИЛА ЉУБАВ ПРЕМА ШИВЕЊУ У УСПЕШАН ЗАНАТ Шваља с дипломом професора књижевности у џепу

Тридесетдвогодишња Милица Бркић родом из Ривица, по много чему није обична шваља, како за себе у шали каже. Седам година се бави шнајдерајом, али каже да је до тога чиме се бави, дошла заобилазним путем, иако је у Школи „Богдан Шупут“ завршила графички дизајн.

- На Филозофском факултету у Новом Саду завршила сам компаративну књижевност и након тога у тражењу себе одлучила да се опробам у шивењу  што ми је од средње школе била жеља - прича Милица. -  Уписала сам тромесечни курс у Занатском центру „Божидар Аџија“, и морам признати да није било ни мало лако, јер је то за мене била потпуно нова вештина коју је требало савладати. Пуно времена и труда сам уложила да бих овладала њоме. На том курсу уче се основне радње, али сам била упорна, интензивно вежбала, толико да сам на крају  курса сашила себи бунду.  Из садашње перспективе инструктора и водитеља кројачких курсева мојом полазницама говорим да ће напредовати онолико брзо колико времена томе посвете. Мислим да је и са осталим вештинама то случај.  Убрзо су другарице пожелеле да им нешто сашијем, затим су и сестре то исто хтеле. Онда су и потпуно непознате муштерије почеле да долазе с истим захтевом. И тако сам упловила у шнајдерске воде.

Каже да није наилазила баш на разумевање када је саопштила да хоће да се бавим овим занатом. Ипак, остала је доследна себи знајући да је рад рукама и креативност коју поседује, испуњавају.

-Људи који заврше хуманистичке науке намају  пуно избора у нашој земљи - додаје Милица. - Имала сам опцију да будем несрећна због тога или пронађем нешто друго што једнако волим. Одабрала сам ово друго, али нисам се потпуно дистанцирала од своје првобитне професије. Дајем часове српског у склопу припрема за полагање матуре, али се бавим и другом врстом подучавања, које је проистекло из мог заната.     

У Екуменској хуманитарној организацији Милица Бркић је имала прилику да ради са корисницима дневног боравка ШОСО „Милан Петровић“. Они су долазили једном недељно и вежбали моторику. Када су остали без инструкторке, Милици су понудили да заузме њено место. Сада је Милица радни инструктор у кројачкој радионици у тој школи. Ради са корисницима који након средње школе долазе у дневни боравак да вежбају стечене вештине.

-Правимо разне ствари - одевне комаде, цегере, еко торбе, несесере, јастуке...Има доста талентованих,  високо функционалних међу њима и гледамо да све њихове вештине укључимо у процес рада. На Тргу републике 4 у Новом Саду налази се радња  „Инклузивно место“ где се могу наћи наши производи - напомиње наша саговорница.

Каже да шије свакојаке одевне предмете, углавном за жене.  У последње време доста је венчаница и свечаних хаљина сашила. Када је, две године након што је завршила курс, прву шила својој другарици са факултета, није имала искуства са тим врстама хаљина. Иако недовољно искусна, у  старту је рекла да јој треба 19 метара материјала. Испоставило се да је безмало у центиметар погодила. Израда венчанице трајала је четири месеца. Дешавало се да затекне себе како не зна који корак је следећи. Будућа млада и уједно једна од три другарице са којима се дружи и којима је такође шила венчанице, признала јој је да је после два месеца почела да обилази салоне бојећи се да неће дочекати да јој Милица зготови венчаницу. На крају је све испало одлично.

-Што се више излази из зоне комфора у непознато, то се више у вештини напредује - тврди Милица. - Радила сам два пута и костиме за представе што је било велики  изазов. Муштерије су ми различитих старосних доби, најчешће из мог окружења. Нисам се никад рекламирала, временом се некако по систему „од уха до уха“ створио круг мојих муштерија.

Милица Бркић каже да јој представља задовољство бављење рециклажом гардеробе. Након курса годину дана је радила у Екуменској хуманитарној организацији на пројекту који је предвиђао рециклажу старе  гардеробе и  израду нових комада од ње.

-То ми је било врло инспиративно. У старту си ограничен материјалом тог комада, али онда схватиш да ти он отвара много праваца за рад. Могу на њима да сликам, да везем и тако се доста продужи век трајања одеће и добијемо истовремено шик комаде. 

Њена особеност огледа се и у томе што не робује стереотипима. Не воли да ради по узорку или слици, односно шаблонима, већ ужива да у складу са сензибилитетом муштерија пусти машти на вољу.

-Волим да изађем из оквира и слободније кројим, и не волим да користим туђе кројеве -  каже. - Колико ћу времена потрошити радећи неки комад, зависи од модела, материјала, па и особе за коју шијем, односно од тога колико је она захтевна. Ако се енергетски подударимо, имам осећај да сам се играла. Од материјала волим најнеприлагођеније за рад.

Финансијски ефекат бављења овим занатом није његова најбоља страна. Милица каже да људи често мисле да ће проћи јефтиније када оду код кројача да им сашије нешто. Према њеним речима, то је услуга која је луксуз као и обућа прављена по мери, накит... Потражња није толико велика, али увек постоје, како каже,  појединци који вреднују такав рад, и као индивидуалци желе да се истакну у једноличном мору.

-  Посматрам људе око себе и закључујем да никад као данас нису имали више избора да буду различито обучени, а никада нису били униформисанији.  Сви личе једни на друге. Брза производња, неодрживост и абнормалне количине текстилног отпада које се стварају би били превазиђени када би се окренули ручној изради и одрживој моди и материјалима и када не бисмо толико желели да мењамо свој изглед свакодневно – каже уз опаску да изумиру стари занати, али да је оптимиста  када је овај у питању, јер има појединаца којима је стало до њега.

Од потпуног аналфабете када је шивење у питању пре седам година, Милица је постала инструктор шивења. Почетком године ју је једна девојка питала да јој даје индивидуалне часове, а убрзо се број таквих који су спремни за учење шивења знатно увећао. Како нема услова у стану за то, одлучила је да са другарицом Јасном Русковски, која само пола године има више искуства у том послу, у Јосифа Руњанина 3,  држе курсеве. Чак ће 17. августа одржати једнодневну радионицу израде кимона. Намењена је онима који би да савладају вештину, а немају довољно времена.

Зорица Милосављевић

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина prеss, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.